This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Beleg

Mica P. je pogledala niz ulicu i ugledala velika i lepa kola kako se približavaju. Brzo je utrčala u kuću da je gosti ne zateknu sa metlom u ruci. Od silnog uzbuđenja su joj se tresle ruke pa nije uspevala da se brzo presvuče i namesti frizuru kakvu je želela. "Konačno ću da ga vidim" - mislila je sa uzbuđenjem kakvo se retko oseća u životu. Nekoliko decenija duga želja i nekoliko godina truda doveli su do ispunjenja njenog sna. Što joj bar deca nisu tu, a i muž je otišao u opštinu. U toj smetenosti počeše prva sećanja da joj naviru. On se rodio dve godine posle nje. Sećala se, kao kroz maglu, nemirnog dečaka sa krupnim očima i neobičnim belegom na čelu, kakav je i sama imala. Po njemu su postali poznati. Ali taj beleg je odredio njihovu sudbinu. Za vreme okupacije, pričala je kasnije njena majka, bio je jedan Nemac koji ih je često zagledao. Verovao je da su obeleženi i predodređeni za nešto veliko. Čak je njihovoj majci predlagao da ih usvoji jer on nema deca, a ona uslova da ih odgaja. Naravno, tako nešto nije dolazilo u obzir. Jednog jutra, majka se vratila bez brata. Nestao je u redu. Nikad ga nisu pronašli. Ubrzo zatim su čuli da je Nemac dobio prekomandu. Tada su mnogi rekli da ga je on odveo. Majka je bila neutešna. Govorila je: "Samo da je živ, pa makar ga i onaj ukrao." I umrla je ne saznavši ništa o sinu. Ali čudan preokret se dogodio ratnih devedesetih. Jednog popodneva, čitajući dnevne novine, Mici se promenio život. Gledala je u sliku ne verujući ni svojim očima, ni svojoj radosti. Članak je govorio o humanitarnoj pomoć koju su plemeniti Nemci skupili i poslali. Na slici njih nekoliko pozira i među njima ON. Beleg na čelu i držanje i izgled koji su je podsetili na oca sa jedne stare, žute fotografije. Nije znala da li da veruje ili ne veruje. I tada kreće potraga. Domišljatošću, upornošću i ko zna kako uspela je da dođe do njega. Pisala mu je duga pisma objašnjavajući, podsećajući i moleći da se vide. Nakon nekog vremena on joj je otpisao. Zabolelo ju je, ali je pokušala da razume njegovu zatečenost, sumnjičavost, nespremnost na saradnju. Pod naletom sestrinske ljubavi i želje, morao je uzmicati. Ona nije popuštala i na kraju je pristao da dođe u posetu. Osećala se kao pobednica. Veselo je zamišljala kako će gostiti njegovu porodicu pravim seoskim specijalitetima, voditi ih u obilaske i pričati priče o porodici i zavičaju. Možda bi i on pomogao da se ova njena deca zaposle kod njega u fabrici i počnu normalno živeti. Vremenom će se zbližiti i postati prava porodica. Iz sećanja je prenu otvaranje kapije koja je svojom škripom uvek slala signale da su gosti na putu. Kroz prozor ugleda visokog, krupnog muškarca i na trenutak se zbuni. Ko je to? A on je već kucao na vrata koja mu otvori žena sa milion pitanja na licu. I odgovori dođoše brzo na lošem srpskom. Da, on je službenik njenog brata koji nije mogao doći jer su ga poslovne obaveze sprečile. Da, doći će, samo da nađe malo vremena. Da, hteo bi i on nju da upozna, ali eto... Evo, za utehu joj šalje snimak svoje porodice. To je specijalno za nju snimano. Drhtavom rukom uze poklon i drhtavom nogom isprati gosta. U ruci joj se zasjaji tanki srebrni krug i sa suzama izmeša pitanje koga će pitati kako se ovo koristi.

Autor biljanak, 10 Novembar 2011 11:09 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Susret

Žarko K. je došao iz malog sela u Beograd, na službu. Kod kuće je ostavio ženu i devojčicu, staru nekoliko meseci. Godine posle Drugog rata nisu donosile blagostanje, pa je sudbina bacala ljude kao seme po božijoj oranici. Grad mu se nije dopadao, više je voleo miris zemlje. Donosio je ljudima lepe ili žalosne vesti i maštao o povratku kući. Negde, usput, je upoznao lepu Micu i mladost se uzburkala. Predstavio se kao zanatlija, zbog boljeg utiska, a ona je njemu rekla da radi u administraciji. Počeli su da se druže - on kao momak, ona kao devojka. Jednog dana je trebao odneti pismo uglednoj i dobrostojećoj poroici. Pokucao je na vrata i začuo sitne ženske korake kako se približavaju. Otvorila mu je kućna pomoćnica. U njoj je prepoznao lepu Micu.

Autor biljanak, 08 Novembar 2011 09:07 | Generalna | Dodaj komentar (11) | Permalink | Trekbekovi (0)

Pred san

Trenutak pre nego što će zaspati, gospodinu Petroviću se učini da čuje neke šumove. Kao da škripi parket ili neko pokušava otvoriti vrata. Nije mogao tačno proceniti, zato se, suočen sa raznim mogućnostima, naglo uspravio u krevetu i, sačekavši da ga prođe vrtoglavica, spustio noge na pod. U mraku napipa papuče i obuje ih na hladna stopala. Oči mu se počeše privikavati na tamu i on oprezno ustade trudeći se da ne napravi ni jedan zvuk. Zatim se pritaji i naćulji uši. Ništa nije mogao ni čuti ni videti. Pomisli kako je bio nepažljiv pa ga je druga strana čula i prikrila se. Na vrhovima prstiju dođe do zida i napipa prekidač. Svetlost se rasu po prostoru i otkri omanju sobu oskudno nameštenu. Nikoga nije bilo. Delimično ohrabren proviri u mračan hodnik. U njemu ugleda dobro poznate siluete. Tapkajući u tami pritisnu prekidač i naglo otvori vrata kupatila. Svetlost se razli i ne bi nikog. Onda dođe do ulaznih vrata i pogleda kroz špijunku. Mrak. Osvetli i predsoblje i odahnu. Za svaki slučaj prodrma kvaku ulaznih vrata. Zaključano. Otvori ormar i razgrne odeću. Ništa. Proveri prozore. Zatvoreni. Ispod kreveta ga dočeka tama. Tek tada oseti da se trese jer se noćna svežina uvukla u staračke kosti. Pomalo oklevajući isključi svetlo i uvuče se u toplu postelju. Dugo mu je trebalo da se zagreje. Do jutra je brojao koliko je ovaca ostalo na planini koju je još kao mladić napustio.

Autor biljanak, 07 Novembar 2011 10:57 | Generalna | Dodaj komentar (31) | Permalink | Trekbekovi (0)

Put do reči

Večeras bih mogla napisati priču o raznim stvarima koje me muče. O snovima, nadama, o onom što nije bilo juče, a sutra ko zna gde će biti. Osećam u sebi, duboko, talase reči koje žele da se rode i pitam se koju obalu da dam, pod kojim skutom da ih grejem. Neće da otkriju svoje lice, žele da slutim, da krenem. Veče je. Vreme kad najbolje vidim put do reči, al' sada ulične svetiljke bez svetlosti prkose nebu. Dok privikavam pogled na tamu, slutnje koračaju ispred da bolje istraže teren, da vide umesto mene. Prizivam retke rime, teme iz ispisanih priča, svoj bol otkopavam i cedim ne bi li neka reč ispala, al sve u meni ćuti i čeka. Nemam nikoga da mu se obratim, da prozre velove moga tela i vidi skrivenu grudvu iz koje bujica vreba. Odmiče noć. Još nada zadnje poglede baca na moje prazne ruke. Nemoćna stojim, ne zborim. Večeras moje reči ćute.

Autor biljanak, 06 Novembar 2011 10:28 | Generalna | Dodaj komentar (27) | Permalink | Trekbekovi (0)

Konj

Dogovorili sam se da se nađemo "kod konja", u šest. Ne volim da kasnim i zato uvek krenem ranije. Za svaki slučaj. Dolazim na vreme, okrećem se i ne vidim ga. Kasni. Prošlo je petnaest minuta. Kažu da je to akademsko kašnjenje. Kuca trideseti minut. Pa ne sastajem se, valjda, sa dvostrukim akademikom. Posle sat vremena moj bes ključa. Odlazim kući. Zvoni telefon. Počinje žučno objašnjavanje. Čekao me je i ja sam čekao njega. On kod repa, ja kod glave. Nismo se dogovorili šta je na konju važnije. P.S. Osnovne činjenice sam čula od aktera ove priče, tri-četiri dodatne rečenice su plod moje mašte, a sve se dešavalo u doba kada mobilni nisu bili u upotrebi. Eh.

Autor biljanak, 05 Novembar 2011 15:30 | Generalna | Dodaj komentar (28) | Permalink | Trekbekovi (0)

Dilema (zadatak)

Dan je bio naporan pa je rešila da legne ranije i dobro se naspava. U mekoj postelji lepo se ušuškala. Bilo joj je toplo, mekano, namestila se kao malokad pa ju je osećaj blaženstva preplavio. Prvi san se polako prikrao i dok je u njega tonula oštar zvuk razbi čaroliju.... Poruka... Naglo rasanjena, na trenutak nije znala gde se nalazi. Svetlost koja je dopirala sa mesta gde joj je ležao mobilni telefon razjasni joj situaciju. Stisnutih usana pruži ruku da ga dohvati i tako poremeti ušuškanost koju je stvorila. "Eto, ja sam ti se javio", pisalo je u poruci, broj je bio nepoznat. "Kretenčino", besno opsova u sebi, "sad si našao da pogrešiš!?". Besno vrati telefon na mesto. Nije volela kad je naglo probude, pa još pogrešni. Zatvori oči i pokuša ponovo da utone u san. Ali... San se nije pojavljivao. Kakva je to poruka? Eto, on se javio... Ko još šalje takvu poruku? Mora da se neko posvađao pa ovaj kao da napravi prvi korak... Razmišljanja joj nisu davala mira. I odjednom kroz glavu joj prođe zapanjujuća misao: Šta ako nije pogrešio broj? Ako je poruka njoj? Već je bila i zaboravila.... Pre nekoliko meseci, drugarica ju je htela upoznati sa jednim momkom, rođakom komšija njene rođake. Ni ona ga nije znala, ali kažu fin momak, traži finu devojku i počeše kovati planove da ih upoznaju. Ona nije htela da čuje. Par puta je imala tako nekakva upoznavanja, dobijala dobre ocene, a momak nikada da se javi. Ovoga puta neće moći. Ali drugarica je bila uporna. Na kraju je priistala, dala svoj broj znajući da se momak neće javiti. Sada... Da li je moguće da je to on? Možda je bolje da odgovori? Ako neko želi da se pomiri da zna da je poslao poruku na pogrešan broj. Ali ako je on? Ko zna kakav je.... Možda nije, a čeka poruku, nestrpljivo, jer misli da je poslao pravoj osobi... Uze telefon i nakucka "Izvini, ko si ti i ko ti treba?". Sad će da vidi. Bolje nego da ima dilemu, a treba da spava. Nestrpljivo je čekala... Posle sat vremena stiže objašnjenje. Bio je on. Posla mu potvrdu da je to ona. Kontakt je uspostavljen. Sada imaju dvoje dece.

Autor biljanak, 04 Novembar 2011 15:07 | Generalna | Dodaj komentar (18) | Permalink | Trekbekovi (0)

Moja biografija

Ja sam bila prvoaprilska šala svojim roditeljima. Pošto sam ostala jedina kap života u njihovom postojanju, stavili su me na dlan. I tako živeh. Onda je došao gospodin Mars i poharao me. Osmehom sam mu razbila zube. On nije znao da put do moga poraza dugo traje. Došla je i pesma. Celog života mi se udvarala, ali je nisam shvatala kao ozbiljnog kandidata. Sada smo u braku, "u dobru i zlu". Muškarci nisu prepreka.

Autor biljanak, 03 Novembar 2011 08:10 | Generalna | Dodaj komentar (20) | Permalink | Trekbekovi (0)

Kako ti krene u ponedeljak....

Kažu neki ljudi da je ponedeljak mnogo bitan, kako ti on prođe takva će ti biti cela nedelja. Juče smo slavili i imali žurku, tako da moramo i danas nastaviti. Soba je ukrašena sa mnogo BALONA 000000000000000................................ Na mnogo stolova mnogo POSLUžENJA.................................. SOKOVI::::.:::::::::::::::::::::::::::::::::..: ALKOHOLIZIRANA KOKAKOLA*******************. (za one koji bi da popiju a da ne daju loš primer slavljeniku, maloletniku). JEDNA TORTA@ SLADOLED TORTA ¥, ČOKOLADNA TORTA¤, SITNI KOLAČI ;.:,,,,........;;'''""+,'..... MUZIKA ( ) {} // / =£&¡§ Aleksandre, budi se, dolaze gooooosti.

Autor biljanak, 01 Novembar 2011 05:35 | Generalna | Dodaj komentar (7) | Permalink | Trekbekovi (0)

«Prethodni   1 2
Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS