Podržite! Glasajte!
Dragi blogeri,
molim vas da odvojite malo
svog vremena i glasate za bend moga muža koji učestvuje na jednom važnom
takmičenju. Dovoljno je da kliknete na link
http://rubbertracks.converse.rs/portfolio/53-budimo-ljudi-beograd-srbija-nije-sve-po-starom/
i lajkujete.
Hvala svima koji su glasali. Glasanje traje do 4. 4. 2015.
Slobodno šerujte i pozovite druge da glasaju :)
HVALA SVIMA-
Kako dospeti u novine (apel za pomoć)
Na početku behu pelene. Neki im se vrate u starosti.
Postoje određene šifre bolesti koje omogućavaju ljudima da besplatno dobijaju dva paketa pelena mesečno. Lekarska komisija jednom godišnje donosi rešenje o tome.
Da li je dovoljno šezdeset pelena za mesec dana?
To verovatno zavisi od bolesti do bolesti. Svaka bolest ima neki svoj tempo i pravila, ali i ta dva paketa znače puno i olakšavaju ljudima život.
Ali...
I pelene imaju svoj tender. Taj tender nije "prošao". Iz nekog razloga ne prolazi već nekoliko meseci.
Sada i ta dva paketa pelena ljudi moraju da kupe. U apoteci kažu da nisu poskupele. Hm! Zašto se meni čini da su bile oko 1500. a sada su oko 2000 dinara?
Pa da dodamo onda još četiri hiljade novih troškova mesečno.
Pre izvesnog vremena se digla prašina oko vakcina za bebe. I tu je neki tender bio problem, ali dospelo je u novine, pisalo se o tome. Ono što se nađe u novinama postoji, živi. Ono što se ne nađe u novinama kao da ga nema.
Ne želim da grešim dušu, što bi rekli. Ne čitam puno novine u poslednje vreme. Možda je neko nešto pisao o ovoj temi. Ipak, razmišljam, da je neko pisao i da se nešto pokrenulo, verovatno ovaj problem ne bi ovako dugo trajao.
Pokušala sam da kontaktiram nekoliko redakcija.
Kažu, javiće uredniku ili prebace vezu i telefon zvoni, zvoni, zvoni...
Razmišljam, na ovoj vrućini, kako li je ljudima koji još pelene moraju da nose, a ne mogu da odu do kupatila da se rashlade, istuširaju... Kako li je onima kojima je malo dve pelene dnevno...
Neki kažu da je novinarska profesija veoma stresna. Zato je, verovatno mnogima lakše da prate koja pevačica nije obukla gaće, nego da istražuju šta se dešava iza kulisa propalog tendera. i zašto u apoteci kažu da tender neće još dugo proći.
Razumem ja to i znam da je razumevanje dvosmerna ulica.
Želim da apelujem na one umešnije, na one koji imaju neku vezu i mogu da pokrenu stvari.
Može li ovaj problem da dospe u novine, ne televiziju? Može li ovaj problem da se reši? Znate li?
U ime svih starih, bolesnih i prepuštenih...
Zar?
Sakrij se u mišiju rupu/ i gledaj iz nje/ veliki, prljavi svet./ Onako malen i siv,/ pomalo mrtav, pomalo živ/ svakog dana pričaj mi/ kako se život živi.
Tragovi
Svi u ovoj ulici/ liče na njega./ Miris njegove kože/ na prozoru raširen spava./ O tragove mu se/ umiljavaju ulični psi./ Oni znaju da slede/ varljive iskre očiju/ koje volim.
Čekanje
Uvek,/ baš uvek kad te vidim/ telo mi postane breza/ zašušti srce i znam/ to se ti gnezdiš u meni./ Osećam tvoje dodire,/ al' reči su još daleko./ Nazirem, slutim, čekam.../ Pre sam uvek htela/ odmah i sve/ i bolelo je i zaraslo je/ uglavnom./ A sada ćutim/ Puštam danima da me vode.../ Ako se otvori kapija tvoga srca/ ući ću unutra radosna.
Neću ti reći
Neću ti reći/ koliko sam stepenica sišla/ plašeći se/ da mi srce ne baciš na dno./ Koliko sam strepela/ nad uzaludnošću i obmanom/ ti ni jedan tren/ nisi bio moj./ Šta sam ti onda bila ja?/ Kupac lažnih nada,/ ovlašnih nežnosti,/ šta li.../ Nikada ti neću reći/ koliko si mi značio./ Jednom kad spoznaš/ koliko leden može biti led/ čvrst dijamant/ i postojana reč/ nećeš verovati/ da je ikada ljubavi bilo.
Kakav dan
Kakv dan. Pobedio Nole, vaterpolisti osvojili zlato, rukometaši stigli do polufinala. Sada gledam emisiju "Ja imam talenat" i ne mogu da se otrgnem mislima. Koliko mladih, lepih, talentovanih, kreativnih, anonimnih (izuzev sportista) ima u ovoj zemlji, a novine su pune priča i slika o sitnim lopovima, prevarantima, dušama. Kao da naši mladi samo loše rade, piju, drogiraju se... Imamo mi šta da pokažemo, ali nema ko. Novinari vole pikantno, iako propagiraju zdravu hranu.
Šta se vidi na žurci
Na moju žalost, potpuno sam netalentovana za muziku. Volim je, ali se sve završava na đuskanju i otvaranju usta. A kod nas mnogi vole da pričaju o falširanju, kvalitetu i nekvalitetu i ostalom. Na žurke vrlo retko idem, pa mi je bio interesantan bend koji je svirao. Svirac, pevač i pevačica (mala suva grančica, a ovo sam rekla bez namere da je uvredim, sa pretpostavkom da ne "hvata" na izgled). Na smenu su pevali. Bilo je sve zastupljeno. Rok, pop, narodna, kolca.... E sad dolazi glavno. Pesme su pevali uglavnom netačno, brže nego što bi trebalo... Ali... Ljudi su pevali, plesali, provodili se. Zato što su reagovali na PESMU. Na reči te pesme. Svoju istoriju kroz njih. Bend je bio samo izvođač radova. A mnogi bendovi ne funkcionišu zato što jedan hoće da svira teško gruvanje, drugi samo ingliške pesme, treći bi da bude raznovsno, pevač nije dovoljno vežbao pa je zaboravio neku reč ili je falširao.... Nisu svi rođeni za Marakanu, ali u nekom klubu bi mogli napraviti solidnu atmosferu da nije nerealnih planova, želja i očekivanja. P.S. Za muzičke čistunce:): sve bi, verovatno, bilo drugačije da smo petsto godina bili pod Englezima. Zato, pljunite i zapevajte, moj narode.
Lep dan
Kako je lepo kad pada kiša, a ti ne moraš nigde ići, sediš u toplom, pijuckaš nes kafu i gledaš decu kako se igraju.
Priča napaćenog blogera
Na blog sam došao u trenutku kada me je devojka ostavila i otišla sa drugim. Morao sam nekome da kažem koliko sam besan, poveđen... Ma, ludilo je to bilo. I odmah sa prvim postom počeše komentari tipa: prebolećeš ti, naći ćeš bolju, samo hrabro, nije te zaslužila i slično. To mi je u početku godilo. Imao sam one koji su na mojoj strani, pa me još teše i navijaju za mene. Prijalo mi je, neću da lažem. Al' kako je bol prolazio tako sam ja sve manje bivao ljut i počeo pisati o nekim drugim, lepšim stvarima. Ljudi se oduševili. Te super si ovo napisao, te volimo da te čitamo, te ovo, te ono.... Ja sam od onih što veruju da je pohvala dobra, al da kritika čini čoveka boljim. Mislim, ona prava iskrena i argumentovana kritika. A niko me ne kritikuje. Bar gramatičku grešku da mi nađu. Malo mi se to smučilo. Od tolikih pohvala izgubio sam orijentir. Postao sam nesiguran. Onda se odlučim na radikalan zaokret. Promenim nick. Napišem priču, al umesto reči - ostavi me na miru, napišem odjebi, umesto žena - pička, umesto prošao sam loše - najebo sam.... I tako to... Razumete. Objavim post. Sve mi u stomaku treperi... Šta će sad da bude??? Vidim: imam pet komentara. Jeeeeeeeee. Obično sam imao 15-20. Trebalo je na sve njih odgovoriti, a ne ponoviti se. Laknulo mi, stvarno. Otvorim i vidim: to, care, vreme je bilo da ovu žabokrečinu neko raznese.... Već sam mislila da odem odavde, al ti mi dade nadu... Jebote, konačno da se pojavi neko ko dobro piše.... Uh, smučili mi se više ovi fini dupelisci, konačno nešto iskreno i naturalno... Brate, svaka ti čast... I sad ja trebam da odgovorim, a došlo mi da plačem. Kako, bre, ljudi da pišem, a da me svi ne hvale?
Traži se muzičar
Mog muža zanima da li postoji čovek koji svira gitaru ili peva i koji bi se bavio muzikom, a da pri tome ne bude pun sebe, da nije umišljeni virtuoz koji ne shvata da publika hoće samo dobar ritam, dobru zabavu i atmosferu. Jer iz njegovog iskustva svi dođu da se zezaju, napiju i muvaju ribu i obrnuto. Ako hoće virtuoza slušaju ga na CD-u. Ako ih ima neka se jave, bar da popiju pivo.
Mogu i ja da psujem
Mogu i ja da psujem. O, da. Još kako. Svaki dan mi nudi milion razloga za to. Šta mi to donosi? Bojim se ništa. Pokazuje istinu o stanju u društvu, državi, svetu meni. Nisam dugo na ovom blogu. Nisam na top-listama za komentare i najčitanije postove. Da li trebam biti ljuta zbog toga? Da i ne. Čitaju me, komentarišu. I ja čitam i komentarišem. Krenem od početka liste, pročitam prve rečenice i vidim da li ću dalje čitati. Neko mi prija neko ne. Ne želim da budem iz sledećih priča: Objavi alternativni bend album, ne prodaje se baš puno, na koncertima se ne traži karta više. Onda kreće: Mi smo kvalitetan bend, ali je ovaj narod glup, pinkonizovan i ne razume šta je kvalitet. Očito sam glupa, kad ne razumem takvo razmišljanje. Druga priča (valjda ide ovako): seo Turčin pod krušku i najeo se, popišao kruške i legao da spava. Kada se probudio bio je gladan, gleda kruške i mrmlja: ova nije popišana, ova nije popišana... Zašto pišati po kruškama? One su tu slatke, ukusne. Ako neko ne voli kruške, neka jede jabuke. Slobodan je. Krušku neka zaobiđe, neće se ona ljutiti, ali neka dozvoli onima koji je vole da uživaju u njoj. Njima ni u kapu, ni iz kape. Ili se varam.
Dokazivanje prijateljstva
- Ne brinite, gospođo, samo je malo ugruvan. Biće dobro. - rekao je lekar i izašao iz sobe. - Nadam se da ću sada čuti šta se dogodilo - ozbiljno upita majka. Ježić se nelagodno promeškolji u postelji, pokušavajući da nađe prikladne reči. - ...pa... vraćali smo se iz škole i pričali o tome šta je pravi muškarac...i onda je...pa Ježurko rekao...predložio.... - Mmm? - ....ovaj, rekao je da se možemo dokazati i predložio da pretrčavamo put ispred nekih kola...pa da dokažemo da se ne bojimo, da smo snažni, jaki...znaš, pravi muškarci. - Baš pametno. I šta je bilo posle? - ...pa, rekao je da je kukavica onaj ko to ne uradi, onda smo izvlačili slamke i ja sam trebao prvi da idem... - Sve mi je jasno - reče majka. - Imao si sreće, ispao si budala, a ne kkavica. Ono što je tužno je to što ste dokazali da niste pravi prijatelji. - Jesmo - jogunasto se pobuni Ježić. - Niste, - čvrsto ponovi majka. - Kako to nismo - ljutito upita Ježić. - On nije tvoj prijatelj zato što te je nagovorio da radiš nešto loše i opasno, a ti nisi njegov prijatelj zato što mu nisi rekao da to nije dobro. Pravi i iskreni prijatelji nikada neće reći jedan drugome "Kukavica si ako to ne uradiš". - Ali mi smo muškarci. Samo smo se dokazivali. - Misliš da je dokazivanje u glupiranju dokaz muškosti? Da su te ta kola pregazila ti bi ispao budala, naivčina, nesposobnjaković...primer kakav ne treba biti. - Pa šta sam trebao uraditi? Šta? Dozvoliti da mi se smeju i viču za mnom da sam kukavica? - Ne - sa osmehom reče majka - trebao si dokazati da si pravi muškarac. Ježić ju je zbunjeno gledao. Majka ga uze za ruku. - Trebao si reći da je to opasno, da ima pametnijih stvari u kojima se možeš dokazivati, a ispadneš mnogo veći muškarac. Trebao si čvrsto stajati iza svog stava po cenu da te zovu kukavicom. Trajalo bi nekoliko dana, ali bi te posle više cenili. Pravi muškarci se ne igraju dečijih igara...o mali moj, vidim da ti mnogo toga nije jasno. Kada izađeš iz bolnice razgovaraćemo više o tome. Do tada razmišljaj o ovome što sam ti rekla. Za početak.
Grliceeeeeeee
Gde li nam je Grlica? Spava li snom pravednika ili se muči sa nekim slovima i brojevima? Grlice, izvini što sam prekinula predizborno ćutanje. Samo da te pozdravim.
Oče moj
Danas je dvadesettreća godišnjica smrti mog oca. Otišao je prerano, za njega i za mene. Pre desetak godina sanjala sam da je umro i pod utiskom sna sutradan napisala ciklus od deset pesama posvećenih njemu. Te pesme su postale, što bi rekle pevaljke, moja lična karta. Iako ne volim da ovde objavljujem pesme jer mi izađu kao priče i otežavaju sagledavanje pesme, danas ću napisati prvu pesmu iz ciklusa. PRVA Oče moj,/ nema više našeg doma/ pozobali ga gavrani vrani/ iz tuđeg srca,/ krvotok opleli trnjem,/ glogovim kocem proboli veru./ Oče moj,/ oči sa poda nebo gledaju,/ kiše im zenice zalivaju./ Koji će pauk/ toliki svod da premreži?/ Oče moj,/ dvorište korovom cveta,/ ne pamti zemlja korake naše./ Presečen suncokret nagnojio stazu/ više povratka nema./