This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Čudom rođeni

Čitam priču "Greška" o detetu koje nije trebalo da se rodi, ali jeste. Prizvana sećanja nameću pitanja. Moja baka je nekoliko puta radila abortus kod nekih ondašnjih baba, pila nešto, ali mama je odlučila da se rodi (ceo život se kaje zbog te odluke). Bojali su se šta će biti od tog deteta, kakvo li će se roditi. Ali rodi se zdravo i pravo dete. Jedino joj sreću, veru i nadu iskasapiše. Zašto sam se ja rodila? Ko je kriv za to? Nekoliko godina prođe u braku, a mama ne podari dete. Jednog jutra, kao i mnogo jutra pre toga, nosila je mleko u kantici u mlekaru. I sada se seća, kao da je bilo juče, šta se dogodilo. Osetila je udarac u cevanice i pala stomakom preko kantice. Bol je bio toliki da su je doveli kući. Čiji je udarac osetila? Kolika je verovatnoća da će kantica pasti baš tako da udari stomak i, verovatno, pomeri nešto... Jer sam se nedugo zatim rodila ja. Deca koja prkose zakonima fizike, verovatnoće... Rođena da postanu Nešto ili Neko, da rode Nekoga ili urade Nešto ili Ništa... Dokazi da se čuda dešavaju. Ko to zna?

Autor biljanak, 30 Novembar 2011 05:33 | Generalna | Dodaj komentar (37) | Permalink | Trekbekovi (0)

Smehom protiv predrasuda

Pred hotel "Moskva" sam došla 45 minuta ranije. Nenamerno toliko ranije. Htela sam da sačekam Sanjarenje56 jer prvi put dolazim na čuveni sastanak. Dok čekam gledam prolaznike. Pokušavam da prepoznam poznate ljude nepoznatog lica. Jedna lepa crnka se šetka ispred hotela i telefonira. Mora da ide na sastanak, ali ko bi to mogao biti? Seksi plavuša ulazi u hotel. Ovo je verovatno Ancisal, pomislim. Gledam kroz prozore ljude koji sede za stolovima. Tražim Sanjarenja kao znak da je društvo tu, ali je ne vidim. Ulazim. Prelazim pogledom po prostoriji. Nikome nisam sumnjiva, meni svi. Penjem se na sprat. Ništa. Izlazim iz hotela i šetam razgledajući izloge i prelepo osvetljen hotel. U stomaku uzbuđenje kao da idem na prvi ljubavni sastanak. Ulazim drugi put. Ugledam Sanjarenje56 kako se smeje i maše mi. Dok je nisam upoznala za nju sam mislila da je mala, plava atomska bomba. Nije ni mala, ni plava. Do nje sedi Barbika sa širokim osmehom i sjajem u očima. Šta li će ona ovde, mislim. Verovatno se slučajno zatekla u društvu Sanjarenja i ostala. Eh te predrasude. I moje i njene. Ako ste ikada pomislili da su Barbike lepe i isprazne lepotice, ovde biste žestoko omanuli. Prema anasa2n je Bog bio izdašan. Osim lepote i zgodnog tela dao joj je i pamet koju je nadogradio sa duhovitošću. Dama koja piše lepe (čitaj:vruće) postove nije ona plavuša, već crnka koja je telefonirala ispred hotela. Za nju bih rekla da je "ona mala, slatka iz komšiluka sa kojom možeš piti kafu, pričati, biti normalan...", ali ispod mire tri đavola vire, kao što kažu stari. A što volem kad se priča vojvođanski, uh. Kako sam zamišljala čupavog Šukija neću da pišem. Doživeo je dosta šokova za jedno veče, pa se plašim da ne pobegne sa bloga i ostavi nas da se snalazimo za drugu knjigu. Persefona odaje utisak mirne, tihe ženice koja vodi svoju brigu, a kada se čita em lepo piše, em voli da se šali. Vesela je bila nešto ćutljiva, ali po osmehu sam naslutila da joj nick nije bez osnova. Unajedina sa belom kapicom, nežnim licem i dugim nogama. Nije mi bilo jasno zašto je zovu Vrabac. Meni je ličila na strašnog orla, mislila sam da joj se ne sviđam. Kada sam je upoznala bila sam iznenađena. Shvatila sam da žestina može biti nežna i da imamo iste rane koje vidamo kako najbolje znamo. Dva preslatka razloga su sprečila Domaćicu da dođe na vreme. Ali ko da zameri. Da ih je dovela, od sastanka ne bi bilo ništa. Ko da odoli slatkišima. Kada je vidite setite se svih priča o bakama, bakinim kolačima i toplom krilu. Ali ovo je moderna baka blogerka, neka se ne zaboravi. Naravoučenije. Ne verujte svojim predrasudama. Dopustite sebi da upoznate ljude pre nego što ih odbacite. Bićete bogatiji. Rezime. Ne znam da li će uprava hotela doneti odluku da nam zabrani pristup ili da nas časti. Mi smo se toliko lepo proveli i smejali da smo smeha nakupili i za naredne dane.

Autor biljanak, 29 Novembar 2011 08:31 | Generalna | Dodaj komentar (38) | Permalink | Trekbekovi (0)

Akrostih - za RAZMISLJANKU

Razum i osećajnost/ Anđeli pravedno podeliše/ Za svet lepotu/ Mudrost za sebe/ Istkala je svojim životom/ Šarenim bojama i snovima/ Ljubav daruje bližnjima/ A stoji čvrsta kao stena/ Na karauli svoga doma/ Kamen mudrosti u srcu uzgaja/ A na njemu cvet ljubavi./

Autor biljanak, 25 Novembar 2011 12:39 | Generalna | Dodaj komentar (7) | Permalink | Trekbekovi (0)

Akrostih - Violeta

Veseli život svojom pojavom/ I nemoj mu dati povoda/ Olako da te prepusti očaju/ Let je naporno mahanje krilima/ Eho tvog peva/ Tek planine razumeju/ Ako nisi planinska ptica - patićeš.

Autor biljanak, 25 Novembar 2011 10:15 | Generalna | Dodaj komentar (16) | Permalink | Trekbekovi (0)

Ispeci pa reci

Bile jednom majka i kćerka koje nikako nisu nalazile zajednički jezik. Majka je bila stara, slabo pokretna, zbog toga ranjiva. Žena koja je imala težak život što je često spominjala. Imala je običaj da govori kako ona sve vidi i sve zna i bila je uvek u pravu. Kćerka je bila obična devojka, žena koja je vodila normalan život (po društvenim i čaršijskim merilima). Ali, nekako su uvek uspevale da izađu povređene iz razgovora i rasprava. Majka se posle toga osećala još jadnijom i nesrećnijom. Kćerka je imala osećaj da je loša i žudela je za "normalnijom" majkom. Kamen spotcanja su bile reči. Umesto da kaže "Donesi mi čašu vode da razmutim lek" majka je celo prepodne ćutala samo da bi kasnije kćerki prebacila da se nikad ne seti da je pita da li joj nešto treba. Kada je kćerka išla na put u drugi grad na proslavu, majka ju je ispratila rečima "Idi, al' ko zna kakvu ćeš me zateći." Mogla je reći "Srećan put i lepo se provedi". Kada, retko, odluči da se vidi sa nekom drugaricom majka komentariše "Samo negde ideš", može da kaže "Pozdravi drugaricu". Mnogo je takvih reči bilo između njih dve. Tada se kćerka iznervira, kaže šta treba, možda i ne treba. I eto suza, proklinjanja teškog i nesrećnog života... I reči majke: Zar ja nikad ne mogu ništa reći? Moram da ćutim k'o zalivena? A kćerka rastrzana između bolesne majke, dvoje male dece, muža, posla i putovanja na posao ne stigne ni za sebe puno vremena da odvoji. Dok podeli svima kojima treba za nju ne ostane gotovo ništa. Često se pita ko je u pravu. Da li je ona stvarno toliko loša? Sve bi bilo bolje kada bi majka preformulisala svoje rečenice, a kćerka uspela uvek da odbroji do deset. Ko zna.

Autor biljanak, 24 Novembar 2011 16:45 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Svratite u Svratište

Konačno nađoh vremena da odem u Svratište. Znala sam da se nalazi u Krfskoj 7 i da je u pitanju montažni objekat. Našla sam ulicu, došla ispred broja 7, ali nigde nema montažnog objekta. Priđem zgradici na kojoj ima nekoliko tabli sa natpisom, tu je između ostalog i Zavod za socijalno, ali nigde nema natpis Svratište. Obiđem zgradu i vidim iza neki objekat, na svim prozorima rešetke, liči na magacin. Pomislim da je to ono što tražim, ali nigde ne piše ono što mi treba. Uđem u zgradu i pitam portira. Kaže da je iza zgrade. Polako prilazim "objektu" i gledam ima li znakova života. Ulaze dva muškarca kroz jedna vrata. I tada, na poslednjem (ili možda prvom) prozoru vidim ušaranu tablu, na kojoj jedva vidljivo piše Svratište za decu. Ispod tabla na kojoj su ispisani donatori. Ulazim unutra, jedan momak pozva devojku koja tu radi. Objasnim joj zašto sam došla. Vodi me po Svratištu. Šta da vam kažem? Imaju dve sobe, sa nekoliko kreveta, ali tu ne spavaju. Imaju dnevnu sobu, kuhinju sa trpezarijom, ali se tu ne kuva već im donose tri obroka. Oko 130 dece svraća, starosti od 4 do 18 godina. Juče ih je bilo 40, pa sam se zapitala gde su stali. Reče mi devojka da im sada treba sezonska garderoba (zimska) jer nemaju gde da je skladište, sredstva za higijenu, slatkiši... Kada dođe zima ne znam gde će smestiti, ako se ikada desi da svi budu na okupu. Onih desetak starih taburea, kauči i kreveti nisu dovoljni. O trpezariji da i ne govorim. Sad kad smo izvadili zimsku garderobu mogli bi pogledati da li nam baš sve treba, ili se nešto može odvojiti za one koji nemaju. Zašto da vam ormare zatrpava stara garderoba koju vaša deca ne nose. Odnesite je u Krfsku 7. Kao i igračke. Mnogo toga tamo treba, a prvi korak je želja da se pomogne. Ispraznite vaše ormare i napunite dušu.

Autor biljanak, 21 Novembar 2011 12:30 | Generalna | Dodaj komentar (10) | Permalink | Trekbekovi (0)

Ići ispred svog vremena

Jutros, dok sam išla ulicom, ušla mi je prašina u oči. Nije čovek kriv, radio je svoj posao i kada me je video stao je. Radi se o čistaču ulica koji je svojom "duvaljkom" (da je tako nazovem) čistio jednu beogradsku ulicu. Gradska čistoća se modernizuje. Zašto ovo pišem? Zato što je to sokoćalo izazvalo sećanje u meni, a sećanja k'o domine. I ja sam pre dosta godina, razmišljajući o čistoći grada zamišljala jednu takvu spravu (u mojim mislima je malo drugačije izgledala, sa malo drugačijom funkcijom). Pre mnogo, mnogo godina, dok sam bila dete, slušajući svađe u onoj državi pomislila sam da bi bilo dobro da se raziđemo kad već ne umemo da se slažemo. Svi znamo kako smo se razišli. Verovala sam da će laser postati jedan od glavnih načina za lečenje i pomoć ljudima. Sve više ga koriste. Počela sam da pravim nacrt za program u kojem bi se objedinili domovi zdravlja, bolnice i apoteke za dobrobit ljudi, smanjila bi se papirologija, redovi šetnje nepotrebne. Onda pročitam u novinama da se u Srbiji uvodi neki program u domove zdravlja. Nisam sigurna koliko je dobar. Heh. Ponovo čitam šta sam napisala, da vidim da li sam neko slovo progutala. Svašta napisah, a sve je istina. Ispade da se mešam u šta znam i šta ne znam. Ali ja samo želim da svet bude bolji. Da nađe neka rešenja koja će unaprediti naše živote. Kada vidim nešto ili razmišljam o tome, ideja mi dođe sama. Koliko sam ih samo ugušila znajući da ne mogu ili ne umem da ih sprovedem u delo. A posle čitam o tome. I osećam se tužno, baš tužno.

Autor biljanak, 21 Novembar 2011 08:52 | Generalna | Dodaj komentar (6) | Permalink | Trekbekovi (0)

Kompjuter

Pre petnaest godina Marinko Kovač je nasledio veliko bogatstvo. Do tada je živeo skromno i bez preteranih očekivanja. U prvi mah, preplašen tolikom količinom novca, pravio je planove kako da se sačuva od potencijalnih lopova i mogućih dužnika. A onda je počeo da razmišlja kako najbolje da ga potroši. Jedna od prvih stvari koju je kupio je bio kompjuter, ta fascinantna mašina koju je priželjkivao i čije su ga tajanstvene moći privlačile kao sirena mornare. Nabavio je svu, njemu interesantnu, literaturu koja je otkrivala tajne kompjuterskog carstva. Možda i ne primećujući, sve manje ga je zanimao svet oko njega i sve manje je u njemu bivao. Vremenom je postao vrlo dobar u poznavanju računara, a kako se ta tehnologija razvijala brzinom koju on do kraja nije mogao ni pojmiti, bilo je sve više interesantnih stvari koje je morao naučiti. U početku je odlazio u prodavnicu, kod frizera, doktora i na sva ona mesta na koja odlazi običan čovek, ali je onda shvatio moć novca i tada većinu poslova počeo obavljati iz kuće, ne izlazeći, ne trudeći se. Na ruku mu je išlo i to što je sve više stvari mogao kupiti "iz fotelje". Tako se smenjivala njegova potreba da izlazi. Nove kompjutere i prateću tehnologiju je naručivao, kao i hranu. Odlučio je da pusti kosu i bradu kako ne bi trošio vreme po frizerskim salonima. Od predugog sedenja i loše hrane počeo je da se goji pa je uvek zvao krojačicu da mu kupi materijal i sašije potrebnu odeću. Svoje prijatelje je zapostavio i oni polako počeše da ga ostavljaju ne uspevajući da pobede njegovu strast. Ostao je sam. Sa kompjuterom, kao jedinim drugom, delio je vreme. Ono se stopilo u jednu ravnu liniju jer nije postojalo ni danas, ni juče, ni sutra. Godine su se nizale, ostavljajući trag na njegovom telu. Ljudi su zaboravili da on postoji... U neko doba dana prenuše ga čudni zvuci koji mu se učiniše poznatim, ali se nije mogao setiti iz kog su foldera. Taman kad je pomislio da ih zaboravi začu se vika i neki glasovi koji mu govore da otvori vrata. Nesigurnog koraka pođe prema ulaznim vratima i otvori ih. Ugleda nekoliko ljudi sa čudnim izrazima na licu. Uguraše ga u stan, sve vreme nešto govoreći. Do njega dopiraše reči koje dugo nije čuo - poplava, stan, cevi, majstor, komšija... Sve je to u njegove uši ulazilo kao nepovezana celina, pa je ćutao i nepomično stajao što je te ljude još više razljutilo, pa počeše da ga hvataju za ruke i drmaju, da mu se unose u lice i sevaju na njega očima. I jedino što je mogao da odgovori bilo je "shut down" u njegovim mislima, jer nije bio siguran kako da kaže, jer dugo nije sa ljudima razgovarao. Ne znajući šta da uradi, poče polako da se udaljava od te razjarene mase koja je nešto petljala po njegovom kupatilu i naiđe na nepoznate hodnike, vrata, stepenice... I onda ga zaslepi jako svetlo te mu se vid na trenutak izgubi. U panici se uhvati rukama za oči i zatetura. Tada oseti kako staje na nešto i kako tone i udara u nešto tvrdo. Skloni ruke sa očiju i ugleda veliko plavetnilo i neku ženu koja se naginje nad njega i miče usnama. Lagano se uspravi. Video je da sedi na nečem zelenom i da je pred njim žena, punija , sa šeširom i pričom o neopreznim ljudima, nesklonjenim skelama, alatu, o ljudima koji ništa ne vide od kose i brade i o vremenu koje je nekada bilo bolje i lepše, nekada kada je ona bila mlada i ispravna. Tada on ustade i osvrćući se oko sebe ugleda nepoznat prostor, nepoznate zgrade i oseti se izgubljen u svetu koji ne poznaje, sa ljudima o kojima ne zna ništa i sa kojima je zaboravio da razgovara. A njegova spisateljica je pričala, pričala... U tom kratkom vremenu čuo je više reči nego svih desetak godina unazad. Neki glas u njemu je vrištao "delete", "delete" i odjedanput kroz talog svih proteklih godina do njega dopre slika, sećanje na dan kada je dobio kompjuter i reči čoveka koji mu ga je doneo - samo nemoj po njemu udarati čekićem i sve će biti u redu - i on u magnovenju dohvati neku alatku i poče da udara, udara, udara... I kad dođe sebi vide da sedi na zemlji i neko telo, crveno kraj njega i neke ljude u plavom i belom... I ništa mu ne bi jasno.

Autor biljanak, 18 Novembar 2011 20:48 | Generalna | Dodaj komentar (10) | Permalink | Trekbekovi (0)

Oglas (istinita priča)

Traži se M. (T.) K., rođena 1872. ili 1875. godine. Zbog uveravanja ......... vlasti da je moja prababa živa ( a oni su uvek dobro obavešteni) molim sve ljude dobre volje da mi pomognu. Poslednji put je viđena u logoru ..... ........, četrdesetih godina prošlog veka. Pretpostavljam da je uspela pobeći, pa se sada krije verujući da Drugi rat još uvek traje. Zato apelujem na sve šumare, izletnike i osobe kojima je zavlačenje po skrovitim mestima omiljeno - OBRATITE PAŽNJU. Ne znam šta je imala na sebi od garderobe, ali sada ima preko 130 godina, pa mislim da prepoznavanje neće biti problem. Draga prababa! Ako si naučila da čitaš, ili na neki drugi način saznaš za ovo, molim te, javi se. Hitno je. Slobodno se vrati u svoj topli dom. Drugi rat je odavno završen.

Autor biljanak, 16 Novembar 2011 21:01 | Generalna | Dodaj komentar (16) | Permalink | Trekbekovi (0)

Slobodno vreme (drugi deo)

08 min - razmišljam o praznom stomaku. Da li da nešto skuvam ili da nešto namažem? S jedne strane, ne može čovek da živi na suvoj hrani, a opet, s druge strane, kuvanje je gubitak vremena jer ako se pogleda krajnji rezultat je poražavajući: uložite vreme, maštu, pare, pojedete pa se ništa ne vidi, a mirisi nisu baš prijatni. Jedino, možda, sećanje. Ali zaposlen čovek nema puno vremena da bude dokon i seća se. O, da. Vidim da mi se ne kuva. 06 min - ipak se odlučujem za pomoć. Uzimam neke kulinarske časopise, koji mi inače skupljaju prašinu, i listam u potrazi za spasom. Treba mi nešto jednostavno, brzo, dopadljivo i od sastojaka koje imam u kući. Čini mi se da salata od krompira sa mesom nije loša. 60 min - pripremam, kuvam. 07 min - čekam da se ohladi, postavljam sto. 10 min - jedem. Nije loše s obzirom da to prvi put radim. 01 min - sedim za stolom, da malo predahnem. 04 min - domaćica u meni savesno me opominje da je sad na redu pranje suđa (ženski poslovi su "izuzetno maštoviti"). 05 min - kuvam kafu i pijem lagano. 03 sek - sinu mi da sam videla neku poštu u sandučiću. 02 min - silazim, otključavam sanduče i doživim strujni udar. Uh, baš mi je slabo uzemljenje! 01 min - dilema. Da li da platim sad ili kasnije? Možda je bolje sad dok imam para, a i vrlina mi je što sam građanin uzorni. 06 min - oblačim se i stižem u poštu. Je l' tu dele nešto za džabe? Baš sam razočarana što vidim toliko uzornih građana. Da ih je manje pre bih došla na red. 07 min - čekam u redu. Više se ne zna ni koliko redova ima, ni ko je u kom redu, ni ko preko reda. Pade mi na pamet da bismo mogli na neki grb staviti "red koji čeka". To nam je nekako postalo zaštitni znak. 01 min - plaćam račun. 05 min - došla kući lakša nego što sam otišla. 30 sek - na vratima čujem kako zvoni telefon. 17 min - pričala sa Marijom. 10 sek - opet zvoni telefon. Baš sam tražena. 03 min - brat mi javlja da će doći sutra popodne sa porodicom. Obradovana sam i zapitana. Šta sad da im pripremim? Neki kolač? Ručak? Švedski sto? Kolač bih mogla odmah ispeći, a ostalo ću videti sutra. 91 min- pripremam i pečem kolač. 06 min - pospremam kuhinju i dovodim sebe u red. 30 min - gledam vesti. Dobro je biti informisan i tu potrebu osećam kao breme. Treba mi malo lepote i dobrote. 02 min - razmišljam o onome što sam čula. Možda bih mogla malo i stan da sredim? 45 min - sređujem stan. Svaka žena koja je domaćica je moderan Sizif. 25 min - perem kosu i tuširam se. Baš mi prija voda. Ima li išta lepše nego kad osetite čistoću? 03 min - pripremam krevet za spavanje. Mogu, valjda, nekad leći ranije. 01 min - uzimam list na koji sam ispisala sve svoje dnevne aktivnosti i čitam. Dok ne zaspim mogla bih razmišljati o upravo pročitanom. Možda sam izabrala loš dan za merenje. Šta je, uostalom slobodno vreme? Ono koje posvetimo sebi ili ono koje poklonimo drugima? Ono u kojem vodimo brigu o svojim osnovnim potrebama ili ono koje provodimo "za svoj groš"? Uopšte nisam sigurna jesam li danas imala slobodno vreme. Ili ono tek dolazi. U snu.

Autor biljanak, 15 Novembar 2011 17:57 | Generalna | Dodaj komentar (26) | Permalink | Trekbekovi (0)

Slobodno vreme (prvi deo)

Želela sm da izračunam koliko slobodnog vremena imam u jednom danu. Da li da započnem sa leganjem ili buđenjem. Čini mi se da leganje označava kraj jednog i početak drugog dana. Da vidimo, dakle. 23.15 - idem da legnem. Kažu da je san lek za lepotu, a pošto malo spavam da li to znači da ću biti manje lepa? Hm!? U svakom slučaju, neću biti više odmorna. 4.15 - zvoni sat. 30 sek - mrtovoljno razmišljam o prisilnom buđenju i ustajanju pre petlova. 45 sek - sedim u krevetu da mi se ne zavrti od naglog ustajanja. 15 min - okupiram kupatilo. Izlazim lepša, ali ne i srećnija. 30 sek - razmišljam šta bih mogla doručkovati. Svega sam se zasitila, a nove ideje mi ne dolaze na pamet. 10 min - mažem dve kriške hleba sa margarinom i pekmezom, žvaćem i razmišljam šta mi je danas činiti. 03 min - ko je izmislio stanove bez spavaćih soba? Svako jutro spremaj posteljinu, nameštaj kauč, zateži prekrivače. 05 min - oblačenje, obuvanje, proveravanje da li je sve u torbi, da li je sve isključeno, zaključavanje vrata, cimanje kvake da proverim da li sam zaključala (jednom ću je odvaliti). 07 min - idem do stanice. Napolju mrak. Pošten svet spava. Da im kukuriknem??? Sve su raskopali, pa moram ići jednu stanicu dalje. Radovi se odvijaju suviše sporo za moj ukus. 15 min - čekala autobus. 20 min - se vozila (sedela). 02 min - prelazim ulicu i idem na stanicu da sačekam drugi autobus. "Radosnim" pogledom ispraćam jedan koji mi beži ispred nosa. 10 min - čekam drug autobus. 15 min - vozim se i sedim. 04 min - dolazim na radno mesto. 8 sati i 15 minuta - zarađujem platu koja mi nije dovoljna. 04 min - idem na stanicu, za danas je gotovo. 01 min - čekam autobus. O, srećo!!! 15 min - se vozim. 02 min - dolazim na drugu stanicu. Grozna gužva. Izgleda da ću opet morati da se posvetim svom duhu i telu. a) besplatna masaža u vidu guranja, naletanja, naleganja i sl. b)besplatno vežbanje - držeći se za šipku vežbam mišiće ruku, a noge vežbam održavajući ravnotežu dok vozač vozi Camel tropy, c) besplatna prezentacija parfema Don Pazuho, d) besplatan kurs za sticanje tolerancije, miroljubivosti i ostalih teško dostižnih osobina. 07 min - čekam autobus. 20 min - se vozim. 03 min - idem do trgovine. Ni sama ne znam šta bih kupila. 08 min - šetam po radnji i očekujem da neka ideja sama iskoči iz rafa i reši me muka. Ma sve čovek mora sam. Trpam u korpu. 04 min - čekam u redu. 01 min - kasirka otkucava, trpam u kesu. 03 min - dolazim kući. 05 min - odlažem torbu, kesu, skidam jaknu, izuvam se i sedam da napravim plan za dalje.

Autor biljanak, 15 Novembar 2011 09:29 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

Manja od krigle piva (drugi deo)

Upitah ga kada ćemo kući. Samo da popije pivo, kaže mi. Gutljaji polako uništavaju piće. Hoćemo li biti sami, pitam se. Da li on to uopšte želi? Kada su oči počele da me bole rekoh da bi trebali krenuti. Digla sam se i obukla jaknu. - I mi ćemo za pet minuta, samo da popijemo pivo. Krigla do pola puna. Moglo bi to brzo da se popije. Moglo bi i da se ostavi. Moglo bi, ali... Izlazim. Ponoćnih šetača je malo. Šetam ulicom i razgledam izloge. Ne odlazim daleko jer mislim da će brzo izaći... Čuju se glasovi... Evo ih... Nisu. Još nekoliko puta prevarih se. Hladno mi je. Kako li izgledam dok lagano šetam ulicom u ovo doba? Da ne živim na periferiji uzela bih taksi i otišla. Ali niko mi nije kriv. Pozvala sam momka koji mi se ne sviđa u izlazak. Jesam li htela sebi dokazati da nisam baksuz tvrda srca? Jesam li htela poverovati da vredi pokušati? Izašli su, a ja sam pružila ruku i zaključala vrata, bacila ključ u mrežu za leptire. Tamo ga, znam, neće tražiti.

Autor biljanak, 13 Novembar 2011 09:40 | Generalna | Dodaj komentar (18) | Permalink | Trekbekovi (0)

Manja od krigle piva (prvi deo)

Odlučila sam da idem na sve ili ništa. Preciznije, da saznam hoće li biti nešto ili ništa. Dosadilo mi je da stalno slušam kako mu se sviđam, da me vodaju na mesta gde će i on biti... I sve tako u nedogled, dok on samo gleda, a ništa ne govori. Kada bih dala takvu primedbu rekli bi da se stidi. Hm? Muškarac u njegovim godinama? Pozvala sam ga u bioskop. Razmišljala sam: posle gledanja komedije bićemo oboje lepo raspoloženi, pa ćemo moći da se opušteno upoznajemo. Pružiću mu priliku da se udvara, daću sebi šansu da osetim leptiriće u stomaku. Po izlasku iz bioskopa, predložio je da odemo "kod našeg društva" u jednu gradsku pivnicu. Pomislih: možemo da provirimo, a posle će valjda hteti da budemo nasamo da pokaže kakav je. Međutim... Ušli smo prvi. Društvo je kasnilo (mada sam mislila da je već tamo). Svi su naručili pivo, a ja, jadna, sok. Pivo mi se ne sviđa. Pred svima velika krigla penušavog pića, u ruci cigareta. Stisnuta uz zid, gledala sam to društvo i osećala se kao "levo smetalo". Ubrzo dim poče da mi grize oči. Krigle su se smenjivale jedna za drugom. Hm, čudno! Ja ne mogu ni vode da popijem toliko za tako kratko vreme. Upitah ga kada ćemo kući.

Autor biljanak, 12 Novembar 2011 18:22 | Generalna | Dodaj komentar (19) | Permalink | Trekbekovi (0)

O sreći

Šta je sreća je pitanje koje ima najviše tačnih odgovora, jer svaki čovek zna šta je za njega sreća (ili misli da zna). Ali također, to je pitanje na koje nikad neće biti dat definitivan odgovor. Kada je moja mama bila mala, sreća je bila ako ne dopadnete neprijatelju u ruke, ne završite u nekom logoru, ne umrete od gladi i bežanja. Kada sam ja bila mala, sreća je bila sreća je bila kada su roditelji uzimali kredite da naprave porodičnu kuću, kada su donosili poklone iz Venecije i Trsta.... Sad, kada su moja deca mala, sreća je što nismo poplavljeni, što nemamo trusno tlo pa ni zemljotresi nisu mogući, što nismo uzeli kredit, pa nam kuća otišla na doboš... U proteklih sto godina definicija sreće se često menjala. Male ljudske radosti valjda su ostale iste.

Autor biljanak, 12 Novembar 2011 10:31 | Generalna | Dodaj komentar (11) | Permalink | Trekbekovi (0)

Vrata Evrope

Stigoh pred vrata Evrope i viknuh: "Sezame, otvori se!" Sada me ispituju o četrdeset razbojnika. **** Neću da uđem u Evropu. Volim da virim kroz ključaonicu. **** "Otvorite se rajska vrata!" - pomoli se jedan Srbin. Ubrzo zatim, preseli se u Nebesku Srbiju. **** Stav optimiste: Kucaj i otvoriće ti se! Stav pesimiste: Ne uznosi se! Stav realiste: Neka bude volja tvoja! **** Kada se otvore vrata/ biće nam veća plata,/ život podeljen na/ petsto rata./ Naš veliki tata,/ uz pomoć svog brata,/ deliće nam lekcije/ vrednije od suvog zlata. ****

Autor biljanak, 11 Novembar 2011 10:09 | Generalna | Dodaj komentar (5) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS