This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Beleg

Mica P. je pogledala niz ulicu i ugledala velika i lepa kola kako se približavaju. Brzo je utrčala u kuću da je gosti ne zateknu sa metlom u ruci. Od silnog uzbuđenja su joj se tresle ruke pa nije uspevala da se brzo presvuče i namesti frizuru kakvu je želela. "Konačno ću da ga vidim" - mislila je sa uzbuđenjem kakvo se retko oseća u životu. Nekoliko decenija duga želja i nekoliko godina truda doveli su do ispunjenja njenog sna. Što joj bar deca nisu tu, a i muž je otišao u opštinu. U toj smetenosti počeše prva sećanja da joj naviru. On se rodio dve godine posle nje. Sećala se, kao kroz maglu, nemirnog dečaka sa krupnim očima i neobičnim belegom na čelu, kakav je i sama imala. Po njemu su postali poznati. Ali taj beleg je odredio njihovu sudbinu. Za vreme okupacije, pričala je kasnije njena majka, bio je jedan Nemac koji ih je često zagledao. Verovao je da su obeleženi i predodređeni za nešto veliko. Čak je njihovoj majci predlagao da ih usvoji jer on nema deca, a ona uslova da ih odgaja. Naravno, tako nešto nije dolazilo u obzir. Jednog jutra, majka se vratila bez brata. Nestao je u redu. Nikad ga nisu pronašli. Ubrzo zatim su čuli da je Nemac dobio prekomandu. Tada su mnogi rekli da ga je on odveo. Majka je bila neutešna. Govorila je: "Samo da je živ, pa makar ga i onaj ukrao." I umrla je ne saznavši ništa o sinu. Ali čudan preokret se dogodio ratnih devedesetih. Jednog popodneva, čitajući dnevne novine, Mici se promenio život. Gledala je u sliku ne verujući ni svojim očima, ni svojoj radosti. Članak je govorio o humanitarnoj pomoć koju su plemeniti Nemci skupili i poslali. Na slici njih nekoliko pozira i među njima ON. Beleg na čelu i držanje i izgled koji su je podsetili na oca sa jedne stare, žute fotografije. Nije znala da li da veruje ili ne veruje. I tada kreće potraga. Domišljatošću, upornošću i ko zna kako uspela je da dođe do njega. Pisala mu je duga pisma objašnjavajući, podsećajući i moleći da se vide. Nakon nekog vremena on joj je otpisao. Zabolelo ju je, ali je pokušala da razume njegovu zatečenost, sumnjičavost, nespremnost na saradnju. Pod naletom sestrinske ljubavi i želje, morao je uzmicati. Ona nije popuštala i na kraju je pristao da dođe u posetu. Osećala se kao pobednica. Veselo je zamišljala kako će gostiti njegovu porodicu pravim seoskim specijalitetima, voditi ih u obilaske i pričati priče o porodici i zavičaju. Možda bi i on pomogao da se ova njena deca zaposle kod njega u fabrici i počnu normalno živeti. Vremenom će se zbližiti i postati prava porodica. Iz sećanja je prenu otvaranje kapije koja je svojom škripom uvek slala signale da su gosti na putu. Kroz prozor ugleda visokog, krupnog muškarca i na trenutak se zbuni. Ko je to? A on je već kucao na vrata koja mu otvori žena sa milion pitanja na licu. I odgovori dođoše brzo na lošem srpskom. Da, on je službenik njenog brata koji nije mogao doći jer su ga poslovne obaveze sprečile. Da, doći će, samo da nađe malo vremena. Da, hteo bi i on nju da upozna, ali eto... Evo, za utehu joj šalje snimak svoje porodice. To je specijalno za nju snimano. Drhtavom rukom uze poklon i drhtavom nogom isprati gosta. U ruci joj se zasjaji tanki srebrni krug i sa suzama izmeša pitanje koga će pitati kako se ovo koristi.

Autor biljanak, 10 Novembar 2011 11:09 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS