This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Ispeci pa reci

Bile jednom majka i kćerka koje nikako nisu nalazile zajednički jezik. Majka je bila stara, slabo pokretna, zbog toga ranjiva. Žena koja je imala težak život što je često spominjala. Imala je običaj da govori kako ona sve vidi i sve zna i bila je uvek u pravu. Kćerka je bila obična devojka, žena koja je vodila normalan život (po društvenim i čaršijskim merilima). Ali, nekako su uvek uspevale da izađu povređene iz razgovora i rasprava. Majka se posle toga osećala još jadnijom i nesrećnijom. Kćerka je imala osećaj da je loša i žudela je za "normalnijom" majkom. Kamen spotcanja su bile reči. Umesto da kaže "Donesi mi čašu vode da razmutim lek" majka je celo prepodne ćutala samo da bi kasnije kćerki prebacila da se nikad ne seti da je pita da li joj nešto treba. Kada je kćerka išla na put u drugi grad na proslavu, majka ju je ispratila rečima "Idi, al' ko zna kakvu ćeš me zateći." Mogla je reći "Srećan put i lepo se provedi". Kada, retko, odluči da se vidi sa nekom drugaricom majka komentariše "Samo negde ideš", može da kaže "Pozdravi drugaricu". Mnogo je takvih reči bilo između njih dve. Tada se kćerka iznervira, kaže šta treba, možda i ne treba. I eto suza, proklinjanja teškog i nesrećnog života... I reči majke: Zar ja nikad ne mogu ništa reći? Moram da ćutim k'o zalivena? A kćerka rastrzana između bolesne majke, dvoje male dece, muža, posla i putovanja na posao ne stigne ni za sebe puno vremena da odvoji. Dok podeli svima kojima treba za nju ne ostane gotovo ništa. Često se pita ko je u pravu. Da li je ona stvarno toliko loša? Sve bi bilo bolje kada bi majka preformulisala svoje rečenice, a kćerka uspela uvek da odbroji do deset. Ko zna.

Autor biljanak, 24 Novembar 2011 16:45 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS