This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Put do reči

Večeras bih mogla napisati priču o raznim stvarima koje me muče. O snovima, nadama, o onom što nije bilo juče, a sutra ko zna gde će biti. Osećam u sebi, duboko, talase reči koje žele da se rode i pitam se koju obalu da dam, pod kojim skutom da ih grejem. Neće da otkriju svoje lice, žele da slutim, da krenem. Veče je. Vreme kad najbolje vidim put do reči, al' sada ulične svetiljke bez svetlosti prkose nebu. Dok privikavam pogled na tamu, slutnje koračaju ispred da bolje istraže teren, da vide umesto mene. Prizivam retke rime, teme iz ispisanih priča, svoj bol otkopavam i cedim ne bi li neka reč ispala, al sve u meni ćuti i čeka. Nemam nikoga da mu se obratim, da prozre velove moga tela i vidi skrivenu grudvu iz koje bujica vreba. Odmiče noć. Još nada zadnje poglede baca na moje prazne ruke. Nemoćna stojim, ne zborim. Večeras moje reči ćute.

Autor biljanak, 06 Novembar 2011 10:28 | Generalna | Dodaj komentar (27) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS