This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Pred san

Trenutak pre nego što će zaspati, gospodinu Petroviću se učini da čuje neke šumove. Kao da škripi parket ili neko pokušava otvoriti vrata. Nije mogao tačno proceniti, zato se, suočen sa raznim mogućnostima, naglo uspravio u krevetu i, sačekavši da ga prođe vrtoglavica, spustio noge na pod. U mraku napipa papuče i obuje ih na hladna stopala. Oči mu se počeše privikavati na tamu i on oprezno ustade trudeći se da ne napravi ni jedan zvuk. Zatim se pritaji i naćulji uši. Ništa nije mogao ni čuti ni videti. Pomisli kako je bio nepažljiv pa ga je druga strana čula i prikrila se. Na vrhovima prstiju dođe do zida i napipa prekidač. Svetlost se rasu po prostoru i otkri omanju sobu oskudno nameštenu. Nikoga nije bilo. Delimično ohrabren proviri u mračan hodnik. U njemu ugleda dobro poznate siluete. Tapkajući u tami pritisnu prekidač i naglo otvori vrata kupatila. Svetlost se razli i ne bi nikog. Onda dođe do ulaznih vrata i pogleda kroz špijunku. Mrak. Osvetli i predsoblje i odahnu. Za svaki slučaj prodrma kvaku ulaznih vrata. Zaključano. Otvori ormar i razgrne odeću. Ništa. Proveri prozore. Zatvoreni. Ispod kreveta ga dočeka tama. Tek tada oseti da se trese jer se noćna svežina uvukla u staračke kosti. Pomalo oklevajući isključi svetlo i uvuče se u toplu postelju. Dugo mu je trebalo da se zagreje. Do jutra je brojao koliko je ovaca ostalo na planini koju je još kao mladić napustio.

Autor biljanak, 07 Novembar 2011 10:57 | Generalna | Dodaj komentar (31) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS