This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Kompjuter

Pre petnaest godina Marinko Kovač je nasledio veliko bogatstvo. Do tada je živeo skromno i bez preteranih očekivanja. U prvi mah, preplašen tolikom količinom novca, pravio je planove kako da se sačuva od potencijalnih lopova i mogućih dužnika. A onda je počeo da razmišlja kako najbolje da ga potroši. Jedna od prvih stvari koju je kupio je bio kompjuter, ta fascinantna mašina koju je priželjkivao i čije su ga tajanstvene moći privlačile kao sirena mornare. Nabavio je svu, njemu interesantnu, literaturu koja je otkrivala tajne kompjuterskog carstva. Možda i ne primećujući, sve manje ga je zanimao svet oko njega i sve manje je u njemu bivao. Vremenom je postao vrlo dobar u poznavanju računara, a kako se ta tehnologija razvijala brzinom koju on do kraja nije mogao ni pojmiti, bilo je sve više interesantnih stvari koje je morao naučiti. U početku je odlazio u prodavnicu, kod frizera, doktora i na sva ona mesta na koja odlazi običan čovek, ali je onda shvatio moć novca i tada većinu poslova počeo obavljati iz kuće, ne izlazeći, ne trudeći se. Na ruku mu je išlo i to što je sve više stvari mogao kupiti "iz fotelje". Tako se smenjivala njegova potreba da izlazi. Nove kompjutere i prateću tehnologiju je naručivao, kao i hranu. Odlučio je da pusti kosu i bradu kako ne bi trošio vreme po frizerskim salonima. Od predugog sedenja i loše hrane počeo je da se goji pa je uvek zvao krojačicu da mu kupi materijal i sašije potrebnu odeću. Svoje prijatelje je zapostavio i oni polako počeše da ga ostavljaju ne uspevajući da pobede njegovu strast. Ostao je sam. Sa kompjuterom, kao jedinim drugom, delio je vreme. Ono se stopilo u jednu ravnu liniju jer nije postojalo ni danas, ni juče, ni sutra. Godine su se nizale, ostavljajući trag na njegovom telu. Ljudi su zaboravili da on postoji... U neko doba dana prenuše ga čudni zvuci koji mu se učiniše poznatim, ali se nije mogao setiti iz kog su foldera. Taman kad je pomislio da ih zaboravi začu se vika i neki glasovi koji mu govore da otvori vrata. Nesigurnog koraka pođe prema ulaznim vratima i otvori ih. Ugleda nekoliko ljudi sa čudnim izrazima na licu. Uguraše ga u stan, sve vreme nešto govoreći. Do njega dopiraše reči koje dugo nije čuo - poplava, stan, cevi, majstor, komšija... Sve je to u njegove uši ulazilo kao nepovezana celina, pa je ćutao i nepomično stajao što je te ljude još više razljutilo, pa počeše da ga hvataju za ruke i drmaju, da mu se unose u lice i sevaju na njega očima. I jedino što je mogao da odgovori bilo je "shut down" u njegovim mislima, jer nije bio siguran kako da kaže, jer dugo nije sa ljudima razgovarao. Ne znajući šta da uradi, poče polako da se udaljava od te razjarene mase koja je nešto petljala po njegovom kupatilu i naiđe na nepoznate hodnike, vrata, stepenice... I onda ga zaslepi jako svetlo te mu se vid na trenutak izgubi. U panici se uhvati rukama za oči i zatetura. Tada oseti kako staje na nešto i kako tone i udara u nešto tvrdo. Skloni ruke sa očiju i ugleda veliko plavetnilo i neku ženu koja se naginje nad njega i miče usnama. Lagano se uspravi. Video je da sedi na nečem zelenom i da je pred njim žena, punija , sa šeširom i pričom o neopreznim ljudima, nesklonjenim skelama, alatu, o ljudima koji ništa ne vide od kose i brade i o vremenu koje je nekada bilo bolje i lepše, nekada kada je ona bila mlada i ispravna. Tada on ustade i osvrćući se oko sebe ugleda nepoznat prostor, nepoznate zgrade i oseti se izgubljen u svetu koji ne poznaje, sa ljudima o kojima ne zna ništa i sa kojima je zaboravio da razgovara. A njegova spisateljica je pričala, pričala... U tom kratkom vremenu čuo je više reči nego svih desetak godina unazad. Neki glas u njemu je vrištao "delete", "delete" i odjedanput kroz talog svih proteklih godina do njega dopre slika, sećanje na dan kada je dobio kompjuter i reči čoveka koji mu ga je doneo - samo nemoj po njemu udarati čekićem i sve će biti u redu - i on u magnovenju dohvati neku alatku i poče da udara, udara, udara... I kad dođe sebi vide da sedi na zemlji i neko telo, crveno kraj njega i neke ljude u plavom i belom... I ništa mu ne bi jasno.

Autor biljanak, 18 Novembar 2011 20:48 | Generalna | Dodaj komentar (10) | Permalink | Trekbekovi (0)

Komentari
| sanjarenja56 | 18/11/2011 21:06 | Odgovori

Eh, ne valja kad oboli od kompjuteritisa...teška boljka.

| razmisljanka | 18/11/2011 21:12 | Odgovori

Moraće da mu urade 'format'. Nego, dobija li se to i od blogovanja?

| merkur | 18/11/2011 21:22 | Odgovori

Hm, posle ove tvoje price bolje da odmah uradim shut down i odem sa ljudima da pricam. Dok je vreme!

| roksana | 18/11/2011 22:25 | Odgovori

Kovač totalno odlepio. Sad će čike u belom da mu navuku modernu košulju bez rukava i neće moći da kucka ni tastaturom, a ni čekićem. :(

| muckos | 19/11/2011 01:42 | Odgovori

ćaknutm malo lik...treba mu "format" definitivno

| biljanak | 19/11/2011 20:53 | Odgovori

Sanjarenja56,
treba odolevati, a to je nekima teško.:)

| biljanak | 19/11/2011 20:55 | Odgovori

Razmisljanka,
jesi li primetila kako se blogerima otvara "treće oko'? Izgleda da je blog lekovit.:)

| biljanak | 19/11/2011 20:56 | Odgovori

Merkur,
to je uvek bolja opcija.:)

| biljanak | 19/11/2011 20:57 | Odgovori

Roksana,
zaneo se. Ima još takvih tamo.

| biljanak | 19/11/2011 20:58 | Odgovori

Muckos,
uvek treba imati meru. Jesi dobro?

Dodaj komentar
Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS