This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Srećna slava.

Svima koji danas slave neka je srećno, a posle toga rasterećeno i berićetno. Nekada je to bila i moja slava. Sećanja... Kada sam bila, mala čistila sam dan ranije obuću i stavljala na sve prozore u kući. Sveti Nikola je bio darodavac, dobroj deci je ostavljao poklone. Onoj manje dobroj uz poklone i poneku šibu. Još se sećam zore, ranog buđenja zbog poklončića na prozoru, skupljanja nagrada za dobro ponašanje, uzbuđenja, radosti. I kada sam porasla i shvatila ko se maskira u Svetog Nikolu, još uvek sam stavljala cipelu, ali sada samo simbolično. Sinoć je moj sin vrlo temeljito čistio svoju i Srećkovu obuću. Planirao kako će pogasiti sva svetla i praviti se da spava kako bi na delu uhvatio darodavca. Sveti Nikola je mislio da su bili dobri. Ja se baš ne slažem sa tim, ali šta da radim.

Autor biljanak, 19 Decembar 2011 13:05 | Generalna | Dodaj komentar (22) | Permalink | Trekbekovi (0)

Spajanja

Pišem inspirisana današnjim postovima na blogu. Sanjarenja56 predlaže blogerski klub, Luna71 je oslikala stihove koje je napisala Dalia, a i Suky nas je opet sve lepo uvezao. Da napravim malu digresiju. Promociju prve knjige sam održala u Ruskom domu. Imala sam program koji sam osmislila pokušavajući da izbegnem dosadna razglabanja merodavnih lica. Veče sam započela otvaranjem prve samostalne izložbe jednog mladog slikara. Iako je za potrebe moje promocije hol ustupljen kao mesto gde će biti izložene slike i tu su stajale par dana, mislim da se to može računati kao prva samostalna izložba. Na bini su bile ikone moje prijateljice koja ih radi iz hobija, mladoj pijanistici sam omogućila da nastupi (mada je ona već nastupala), imala sam dvoje mladih recitatora, a i devojčice, balerine su imale svoju tačku. Glavnog muzičara ne spominjem jer je on iskusni scenski vuk. Sve ovo vreme pokušavam da kažem i dokažem kako mislim da mi mali, ni u jedan klan učlanjeni možemo pomoći jedni drugima, spajajući razne umetnosti. Da guramo jedni druge, pomažemo i osmišljavamo trenutke kao što je bila promocija naše knjige. Mi smo kao pruće. Svaki pojedinačni prut lako je slomiti, samo uvezani oni odolevaju svemu. I najvažnije. Ako ne možete da se ugurate u neki klan, napravite svoj. He, he.

Autor biljanak, 16 Decembar 2011 19:15 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Jedan Anin dan

Kroz odškrinut prozor ulazio je vazduh protkan mirisom pokošene trave. Svetlost se probijala kroz staklo tražeći nekoga ko će joj se obradovati. Na krevetu, između izgužvane posteljine, provirivala je Anina noga. Njena majka tiho otvori vrata i proviri u sobu. Zatim polako priđe krevetu i sedne na njegov rub. Lagano spusti ruku na kćerkina leđa i počeška je. - Možda bi princeza mogla jedno jutro ustati i pre dvanaest sati - tiho zapevuši, a onda nastavi da priča - jer ako se devojka do podneva ne probudi pretvoriće u bledu senku koju ni jedan prince neće hteti i onda... - Eeeeee.... Baš si me našla. Je l' moraš odmah da mi pokvariš jutro? - Nije jutro. Sad će podne. - Dobro, dobro. Dva jaja na oko. Ajd' požuri. Majka ustade vrteći glavom i izađe. Ana jednom rukom zbaci pokrivač i izroni u novi dan. Mrzovoljnog pogleda, koji je ispisivao novu stranicu nezadovoljstva u njenom životu, upilji se u jednu tačku. Pokušala je da se seti sna, ali nije bila sigurna da li je sanjala. Uostalom, sećanja joj postaju sve nepouzdaniji prijatelji. Ona gubi sećanja i nju gube iz sećanja. Zamršen filozofski proces se počeo odvijati u njenoj glavi i ona ga preseče jednim pogledom na vrata. Majka je donosila doručak. - Znaš, nisam ja služavka. Samo imam previše razumevanja za tvoju situaciju. Ja bih drugačije da sam na tvom mestu. Majčine reči su propadale u živo blato Aninog jutra. - E, ne mogu sad da mislim. Gladna sam i umorna... Zatim se udobno namesti i stavi tacnu sa doručkom na stomak. Jedući, razgledala je novine sa televizijskim programom. Za petnaestak minuta je počinjala repriza serije čiji je kraj juče propustila jer ju je san prevario. Na brzinu završi sa jelom, ode u kupatilo da se umije i obuče, a onda zauzme najbolje mesto u svom sadašnjem životu - udobnu plavu fotelju. Emocije su počele da se bude i ona oseti kako joj život pulsira sve jače. Uživljavajući se u sudbine serijskih junaka osećala je kako uzbudljiv može biti ovaj svet. Sve krenu svojim tokom. Nove epizode, novi doživljaji, nova uzbuđenja. Saosećanje, osuda, podrška, cela parada ljudskih emocija. U pauzi između dve serije iskoristila bi priliku da ruča, napije se vode, progovori nekoliko rečenica. I onda nazad u nove avanture. Sunce se umorno spuštalo mašući crvenim odsjajem mladom mesecu. Smiraj se neprimetno širio. Ana se, pomalo umorna od borbe protiv zla i nepravde i iscrpljena snažnim emocijama, polako protezala u fotelji i s vremena na vreme zevala. Ignorisala je poglede zvezda koje su je već mesecima zabrinuto posmatrale. Njihov sjaj nije bio doboljan da privuku pažnju. Kada se završio zadnji kadar zadnje serije koju je pratila, Ana zatvori oči i osta tako nekoliko trenutaka. Onda ih otvori, nekoliko puta zatrepta i ubedi sebe kako joj se opet pričinilo da se neka izmaglica stvara pred očima. Ustade i krenu prema kupatilu, a onda zasta, kao da nešto razmišlja i naglo promeni pravac te se zaputi u svoju sobu. Mrzelo ju je da se istušira kada se već nije nešto preterano oznojila i isprljala. Zatim se, zadovoljna što je bila na strani pravde i pomalo zabrinuta zbog sudbine svojih televizijskih prijatlja, opruži na krevetu i pokuša da zaspi snom pravednika.

Autor biljanak, 15 Decembar 2011 22:22 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Veče za aplauze, suze i smeh

Pravi je podvig samostalno objaviti knjigu u Srbiji. Zato ne znam kojim imenom da krstim to što je više od dvadeset stranaca uspelo da izda zajedničku knjigu. Ali tu čudima nije kraj. Sačekali smo dan promocije, upoznali se i... održasmo promociju spontano i lako, kao da smo nekoliko proba imali. Kada sam videla sve te ljude čije sam postove čitala zaključila sam da su blogeri mnogo lep svet. Dve osobe su mi privukle pažnju. U publici je sedela prelepa devojka, sa očima koje su privlačile kao magnet. Kada je počela da plače shvatila sam da suze teku zbog najbolje sestre na svetu. Oduševio me je i jedan dečak. Muvao se oko nas, verovatno mu je bilo zanimljivo što je prisustvovao svojoj prvoj književnoj večeri. Posle promocije je hrabro uzeo mikrofon u ruke i rekao svoje utiske, a kasnije je skupljao potpise od autora. Svratismo posle na čašicu razgovora, ali se ispostavi da smo se na podrum sa buradima namerili, jer priči nikad kraja. Ispričali smo jedni drugima svoje drame, poneku tajnu. Ali ima nešto važnije. Shvatili smo da smo ljudi koji nose pozitivnu energiju i da nam je lepo zajedno. I zato dragi blogeri, pokažite svetu srednji prst i pridružite nam se. Zapamtite samo jedno. Kod nas ima mesta samo za dobre i pozitivne duše.

Autor biljanak, 13 Decembar 2011 20:57 | Generalna | Dodaj komentar (56) | Permalink | Trekbekovi (0)

PAžNJA, PAŽNJA

Nemoj sutra da neko dođe na promociju sa podočnjacima od nespavanja i da zeva na pozornici.:)))))))))))))))))))))))))

Autor biljanak, 11 Decembar 2011 17:31 | Generalna | Dodaj komentar (15) | Permalink | Trekbekovi (0)

Moram da kažem

Gledam prvi program državne televizije. Pričaju u korupciji u zdravstvu. Sutra je dan borbe protiv korupcije. Ljudi se žale na alavost lekara, kukaju kako je korupcija prisutna u velikoj meri, kako ništa ne može da se završi bez para. Verujem da ima lekara koji traže pare, ali i ljudi su krivi. Ovo kažem jer nisam mogla da verujem u ono što čujem. Bila sam dva puta trudna i oba puta sam slušala priče drugih trudnica kako moraju naći doktora ili sestru KOJIMA ćE PLATITI da im pomognu prilikom porođaja. Znači, niko im nije tražio, one su same tražile da plate verujući da će imati bolji tretman. Ja sam se oba puta porodila u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Niko mi nije tražio ni dinar. Prvi put sam pitala svog ginekologa da li da potražim nekog lekara koji će me poroditi. Rekao mi je: Idite kao anonimni, moraju da vas porode. Jako je važno znati da vas plaćanje ne oslobađa komplikacija, bolova... I najvažnije. Pre nego što počnete da prosipate fraze o korupciji zapitajte se koliko ste VI KRIVI.

Autor biljanak, 08 Decembar 2011 08:03 | Generalna | Dodaj komentar (14) | Permalink | Trekbekovi (0)

Apatrid

Približava se promocija naše zajedničke knjige. To me podseti na moje dve knjige objavljene pre desetak godina. Verujem da prva knjiga ima posebno mesto i posebne emocije kod autora. Još se sećam trenutka kada sam je uzela u ruke. A bile su neobične okolnosti kada je ugledala svetlo dana. Od 1998. godine pa sve do početka 2001. godine ja sam bila apatrid. Iako sam uspela da dobijem državljanstvo, zbog administrativnih zavrzlama sam bila bez lične karte, zdravstvene knjižice... Kada sam htela da se učlanim u biblioteku saznala sam da ne mogu jer nemam nijedan važeći dokument. Pa ako ne mogu da pozajmim knjigu, mogu da je objavim. Za to mi nisu bili potrebni dokumenti. Ne znam da li je negde u svetu apatrid objavio knjigu, nije ni važno. Promocija je bila u prepunoj sali Ruskog doma, sa recitatorima, balerinama, slikarima i prelepom muzikom.

Autor biljanak, 07 Decembar 2011 11:36 | Generalna | Dodaj komentar (25) | Permalink | Trekbekovi (0)

Precenjene vrline - iskrenost

Napisala sam "Dve strane medalje" zato što mislim da se kod nas uvek više forsira jedna strana, a time se dobija nerealna slika problema, događaja, slike o nečemu. Često čujem, a i pročitam "kako bi bilo lepo da svi uvek budu iskreni i da se samo istina priča". Moguće, ali da vidimo i drugu stranu. Da se to dogodi, najpogubniji uticaj bi bio u medicini. Doktor ne bi rekao "Imate šanse za izlečenje, ali se morate boriti", već "Vi bolujete od neizlečive bolesti, dajem vam nekoliko meseci života". Čak i oni koji imaju šansu teško da bi je iskoristili. Kada nešto naučite sasvim je prirodno da mislite da je i drugima to lako da savladaju. Ne mora da znači. Dođete u banku jer su vam neki propisi nejasni, gledaju vas čudno i čujete jedno sasvim iskreno "Kako možete biti glupi i pitati me tako nešto? " Ulazite u gradski autobus, vidite jedno prazno mesto i žurite da sednete, iza sebe čujete "Jao, što bi' ja tebe ...." Eh, prostaci iskreni. Dogovorili ste se da se nađete sa prijateljicom, ona dolazi čupava, ali sa prelepom haljinom, iz nekog razloga nije stigla da se isfenira. I zbog toga se nervira. Možete biti sasvim iskreni i reći kako joj je grozna frizura, ali i kako ima predivnu haljnu. Da li pristati na potpunu iskrenost znači da moramo slušati kako smo glupi, debeli, sa podočnjacima, kako nam je haljina izgužvana (od sedenja), oči loše našminkane... Da li je istina dobra ako povređuje? Da li je moguće da laž štiti naše samopouzdanje i dobro raspoložnje? Koliko ljudi koristi iskrenost kao plemenit razlog za svoju nekulturu? Meni je sasvim prirodno da imam iskrene odnose sa ljudima. Neki su sušta suprotnost. Ne želim da neko pomisli da propagiram laž. Ja ne volim laži. Ali, isto tako, smatram da bi stopostotna istina uvek i svugde bila pogubna. Treba biti iskren sa ljudima u meri da ih ne povređujemo. Jer svi imamo svoje loše trenutke, neslavne epizode, loše izgovorene misli... I obrnuto. U svakom slučaju istina i laž su dve nerazdvojne drugarice koje izazivaju mnogo patnje, radosti. Život je to.

Autor biljanak, 06 Decembar 2011 13:07 | Generalna | Dodaj komentar (33) | Permalink | Trekbekovi (0)

Ćutanje

Ako ti kažem za svoj jad/ ne teraj me da slušam odu/ o svemu što sam ti rekla./ Ako ti pokažem svoje rane/ ne pokazuj prstom na njih mudrujući svojim iskustvom./ Odaj, za promenu,/ minut ćutanja/ za sve moje poginule nade,/ propuštene šanse,/ izgubljena verovanja./ Ne mogu da podnesem/ ni svoje reči,/ ni svoje gubitke/ a ti mi dodaješ/ još jednu kap./

Autor biljanak, 03 Decembar 2011 12:24 | Generalna | Dodaj komentar (23) | Permalink | Trekbekovi (0)

Pismo Deda Mrazu

"Dragi Deda Mraze! Pokloni mi debeo novčanik i vitko telo. Nemoj da pomešaš kao prošle godine"

Autor biljanak, 01 Decembar 2011 19:05 | Generalna | Dodaj komentar (28) | Permalink | Trekbekovi (0)

Čudom rođeni

Čitam priču "Greška" o detetu koje nije trebalo da se rodi, ali jeste. Prizvana sećanja nameću pitanja. Moja baka je nekoliko puta radila abortus kod nekih ondašnjih baba, pila nešto, ali mama je odlučila da se rodi (ceo život se kaje zbog te odluke). Bojali su se šta će biti od tog deteta, kakvo li će se roditi. Ali rodi se zdravo i pravo dete. Jedino joj sreću, veru i nadu iskasapiše. Zašto sam se ja rodila? Ko je kriv za to? Nekoliko godina prođe u braku, a mama ne podari dete. Jednog jutra, kao i mnogo jutra pre toga, nosila je mleko u kantici u mlekaru. I sada se seća, kao da je bilo juče, šta se dogodilo. Osetila je udarac u cevanice i pala stomakom preko kantice. Bol je bio toliki da su je doveli kući. Čiji je udarac osetila? Kolika je verovatnoća da će kantica pasti baš tako da udari stomak i, verovatno, pomeri nešto... Jer sam se nedugo zatim rodila ja. Deca koja prkose zakonima fizike, verovatnoće... Rođena da postanu Nešto ili Neko, da rode Nekoga ili urade Nešto ili Ništa... Dokazi da se čuda dešavaju. Ko to zna?

Autor biljanak, 30 Novembar 2011 05:33 | Generalna | Dodaj komentar (37) | Permalink | Trekbekovi (0)

Smehom protiv predrasuda

Pred hotel "Moskva" sam došla 45 minuta ranije. Nenamerno toliko ranije. Htela sam da sačekam Sanjarenje56 jer prvi put dolazim na čuveni sastanak. Dok čekam gledam prolaznike. Pokušavam da prepoznam poznate ljude nepoznatog lica. Jedna lepa crnka se šetka ispred hotela i telefonira. Mora da ide na sastanak, ali ko bi to mogao biti? Seksi plavuša ulazi u hotel. Ovo je verovatno Ancisal, pomislim. Gledam kroz prozore ljude koji sede za stolovima. Tražim Sanjarenja kao znak da je društvo tu, ali je ne vidim. Ulazim. Prelazim pogledom po prostoriji. Nikome nisam sumnjiva, meni svi. Penjem se na sprat. Ništa. Izlazim iz hotela i šetam razgledajući izloge i prelepo osvetljen hotel. U stomaku uzbuđenje kao da idem na prvi ljubavni sastanak. Ulazim drugi put. Ugledam Sanjarenje56 kako se smeje i maše mi. Dok je nisam upoznala za nju sam mislila da je mala, plava atomska bomba. Nije ni mala, ni plava. Do nje sedi Barbika sa širokim osmehom i sjajem u očima. Šta li će ona ovde, mislim. Verovatno se slučajno zatekla u društvu Sanjarenja i ostala. Eh te predrasude. I moje i njene. Ako ste ikada pomislili da su Barbike lepe i isprazne lepotice, ovde biste žestoko omanuli. Prema anasa2n je Bog bio izdašan. Osim lepote i zgodnog tela dao joj je i pamet koju je nadogradio sa duhovitošću. Dama koja piše lepe (čitaj:vruće) postove nije ona plavuša, već crnka koja je telefonirala ispred hotela. Za nju bih rekla da je "ona mala, slatka iz komšiluka sa kojom možeš piti kafu, pričati, biti normalan...", ali ispod mire tri đavola vire, kao što kažu stari. A što volem kad se priča vojvođanski, uh. Kako sam zamišljala čupavog Šukija neću da pišem. Doživeo je dosta šokova za jedno veče, pa se plašim da ne pobegne sa bloga i ostavi nas da se snalazimo za drugu knjigu. Persefona odaje utisak mirne, tihe ženice koja vodi svoju brigu, a kada se čita em lepo piše, em voli da se šali. Vesela je bila nešto ćutljiva, ali po osmehu sam naslutila da joj nick nije bez osnova. Unajedina sa belom kapicom, nežnim licem i dugim nogama. Nije mi bilo jasno zašto je zovu Vrabac. Meni je ličila na strašnog orla, mislila sam da joj se ne sviđam. Kada sam je upoznala bila sam iznenađena. Shvatila sam da žestina može biti nežna i da imamo iste rane koje vidamo kako najbolje znamo. Dva preslatka razloga su sprečila Domaćicu da dođe na vreme. Ali ko da zameri. Da ih je dovela, od sastanka ne bi bilo ništa. Ko da odoli slatkišima. Kada je vidite setite se svih priča o bakama, bakinim kolačima i toplom krilu. Ali ovo je moderna baka blogerka, neka se ne zaboravi. Naravoučenije. Ne verujte svojim predrasudama. Dopustite sebi da upoznate ljude pre nego što ih odbacite. Bićete bogatiji. Rezime. Ne znam da li će uprava hotela doneti odluku da nam zabrani pristup ili da nas časti. Mi smo se toliko lepo proveli i smejali da smo smeha nakupili i za naredne dane.

Autor biljanak, 29 Novembar 2011 08:31 | Generalna | Dodaj komentar (38) | Permalink | Trekbekovi (0)

Akrostih - za RAZMISLJANKU

Razum i osećajnost/ Anđeli pravedno podeliše/ Za svet lepotu/ Mudrost za sebe/ Istkala je svojim životom/ Šarenim bojama i snovima/ Ljubav daruje bližnjima/ A stoji čvrsta kao stena/ Na karauli svoga doma/ Kamen mudrosti u srcu uzgaja/ A na njemu cvet ljubavi./

Autor biljanak, 25 Novembar 2011 12:39 | Generalna | Dodaj komentar (7) | Permalink | Trekbekovi (0)

Akrostih - Violeta

Veseli život svojom pojavom/ I nemoj mu dati povoda/ Olako da te prepusti očaju/ Let je naporno mahanje krilima/ Eho tvog peva/ Tek planine razumeju/ Ako nisi planinska ptica - patićeš.

Autor biljanak, 25 Novembar 2011 10:15 | Generalna | Dodaj komentar (16) | Permalink | Trekbekovi (0)

Ispeci pa reci

Bile jednom majka i kćerka koje nikako nisu nalazile zajednički jezik. Majka je bila stara, slabo pokretna, zbog toga ranjiva. Žena koja je imala težak život što je često spominjala. Imala je običaj da govori kako ona sve vidi i sve zna i bila je uvek u pravu. Kćerka je bila obična devojka, žena koja je vodila normalan život (po društvenim i čaršijskim merilima). Ali, nekako su uvek uspevale da izađu povređene iz razgovora i rasprava. Majka se posle toga osećala još jadnijom i nesrećnijom. Kćerka je imala osećaj da je loša i žudela je za "normalnijom" majkom. Kamen spotcanja su bile reči. Umesto da kaže "Donesi mi čašu vode da razmutim lek" majka je celo prepodne ćutala samo da bi kasnije kćerki prebacila da se nikad ne seti da je pita da li joj nešto treba. Kada je kćerka išla na put u drugi grad na proslavu, majka ju je ispratila rečima "Idi, al' ko zna kakvu ćeš me zateći." Mogla je reći "Srećan put i lepo se provedi". Kada, retko, odluči da se vidi sa nekom drugaricom majka komentariše "Samo negde ideš", može da kaže "Pozdravi drugaricu". Mnogo je takvih reči bilo između njih dve. Tada se kćerka iznervira, kaže šta treba, možda i ne treba. I eto suza, proklinjanja teškog i nesrećnog života... I reči majke: Zar ja nikad ne mogu ništa reći? Moram da ćutim k'o zalivena? A kćerka rastrzana između bolesne majke, dvoje male dece, muža, posla i putovanja na posao ne stigne ni za sebe puno vremena da odvoji. Dok podeli svima kojima treba za nju ne ostane gotovo ništa. Često se pita ko je u pravu. Da li je ona stvarno toliko loša? Sve bi bilo bolje kada bi majka preformulisala svoje rečenice, a kćerka uspela uvek da odbroji do deset. Ko zna.

Autor biljanak, 24 Novembar 2011 16:45 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS