This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Svratite u Svratište

Konačno nađoh vremena da odem u Svratište. Znala sam da se nalazi u Krfskoj 7 i da je u pitanju montažni objekat. Našla sam ulicu, došla ispred broja 7, ali nigde nema montažnog objekta. Priđem zgradici na kojoj ima nekoliko tabli sa natpisom, tu je između ostalog i Zavod za socijalno, ali nigde nema natpis Svratište. Obiđem zgradu i vidim iza neki objekat, na svim prozorima rešetke, liči na magacin. Pomislim da je to ono što tražim, ali nigde ne piše ono što mi treba. Uđem u zgradu i pitam portira. Kaže da je iza zgrade. Polako prilazim "objektu" i gledam ima li znakova života. Ulaze dva muškarca kroz jedna vrata. I tada, na poslednjem (ili možda prvom) prozoru vidim ušaranu tablu, na kojoj jedva vidljivo piše Svratište za decu. Ispod tabla na kojoj su ispisani donatori. Ulazim unutra, jedan momak pozva devojku koja tu radi. Objasnim joj zašto sam došla. Vodi me po Svratištu. Šta da vam kažem? Imaju dve sobe, sa nekoliko kreveta, ali tu ne spavaju. Imaju dnevnu sobu, kuhinju sa trpezarijom, ali se tu ne kuva već im donose tri obroka. Oko 130 dece svraća, starosti od 4 do 18 godina. Juče ih je bilo 40, pa sam se zapitala gde su stali. Reče mi devojka da im sada treba sezonska garderoba (zimska) jer nemaju gde da je skladište, sredstva za higijenu, slatkiši... Kada dođe zima ne znam gde će smestiti, ako se ikada desi da svi budu na okupu. Onih desetak starih taburea, kauči i kreveti nisu dovoljni. O trpezariji da i ne govorim. Sad kad smo izvadili zimsku garderobu mogli bi pogledati da li nam baš sve treba, ili se nešto može odvojiti za one koji nemaju. Zašto da vam ormare zatrpava stara garderoba koju vaša deca ne nose. Odnesite je u Krfsku 7. Kao i igračke. Mnogo toga tamo treba, a prvi korak je želja da se pomogne. Ispraznite vaše ormare i napunite dušu.

Autor biljanak, 21 Novembar 2011 12:30 | Generalna | Dodaj komentar (10) | Permalink | Trekbekovi (0)

Ići ispred svog vremena

Jutros, dok sam išla ulicom, ušla mi je prašina u oči. Nije čovek kriv, radio je svoj posao i kada me je video stao je. Radi se o čistaču ulica koji je svojom "duvaljkom" (da je tako nazovem) čistio jednu beogradsku ulicu. Gradska čistoća se modernizuje. Zašto ovo pišem? Zato što je to sokoćalo izazvalo sećanje u meni, a sećanja k'o domine. I ja sam pre dosta godina, razmišljajući o čistoći grada zamišljala jednu takvu spravu (u mojim mislima je malo drugačije izgledala, sa malo drugačijom funkcijom). Pre mnogo, mnogo godina, dok sam bila dete, slušajući svađe u onoj državi pomislila sam da bi bilo dobro da se raziđemo kad već ne umemo da se slažemo. Svi znamo kako smo se razišli. Verovala sam da će laser postati jedan od glavnih načina za lečenje i pomoć ljudima. Sve više ga koriste. Počela sam da pravim nacrt za program u kojem bi se objedinili domovi zdravlja, bolnice i apoteke za dobrobit ljudi, smanjila bi se papirologija, redovi šetnje nepotrebne. Onda pročitam u novinama da se u Srbiji uvodi neki program u domove zdravlja. Nisam sigurna koliko je dobar. Heh. Ponovo čitam šta sam napisala, da vidim da li sam neko slovo progutala. Svašta napisah, a sve je istina. Ispade da se mešam u šta znam i šta ne znam. Ali ja samo želim da svet bude bolji. Da nađe neka rešenja koja će unaprediti naše živote. Kada vidim nešto ili razmišljam o tome, ideja mi dođe sama. Koliko sam ih samo ugušila znajući da ne mogu ili ne umem da ih sprovedem u delo. A posle čitam o tome. I osećam se tužno, baš tužno.

Autor biljanak, 21 Novembar 2011 08:52 | Generalna | Dodaj komentar (6) | Permalink | Trekbekovi (0)

Kompjuter

Pre petnaest godina Marinko Kovač je nasledio veliko bogatstvo. Do tada je živeo skromno i bez preteranih očekivanja. U prvi mah, preplašen tolikom količinom novca, pravio je planove kako da se sačuva od potencijalnih lopova i mogućih dužnika. A onda je počeo da razmišlja kako najbolje da ga potroši. Jedna od prvih stvari koju je kupio je bio kompjuter, ta fascinantna mašina koju je priželjkivao i čije su ga tajanstvene moći privlačile kao sirena mornare. Nabavio je svu, njemu interesantnu, literaturu koja je otkrivala tajne kompjuterskog carstva. Možda i ne primećujući, sve manje ga je zanimao svet oko njega i sve manje je u njemu bivao. Vremenom je postao vrlo dobar u poznavanju računara, a kako se ta tehnologija razvijala brzinom koju on do kraja nije mogao ni pojmiti, bilo je sve više interesantnih stvari koje je morao naučiti. U početku je odlazio u prodavnicu, kod frizera, doktora i na sva ona mesta na koja odlazi običan čovek, ali je onda shvatio moć novca i tada većinu poslova počeo obavljati iz kuće, ne izlazeći, ne trudeći se. Na ruku mu je išlo i to što je sve više stvari mogao kupiti "iz fotelje". Tako se smenjivala njegova potreba da izlazi. Nove kompjutere i prateću tehnologiju je naručivao, kao i hranu. Odlučio je da pusti kosu i bradu kako ne bi trošio vreme po frizerskim salonima. Od predugog sedenja i loše hrane počeo je da se goji pa je uvek zvao krojačicu da mu kupi materijal i sašije potrebnu odeću. Svoje prijatelje je zapostavio i oni polako počeše da ga ostavljaju ne uspevajući da pobede njegovu strast. Ostao je sam. Sa kompjuterom, kao jedinim drugom, delio je vreme. Ono se stopilo u jednu ravnu liniju jer nije postojalo ni danas, ni juče, ni sutra. Godine su se nizale, ostavljajući trag na njegovom telu. Ljudi su zaboravili da on postoji... U neko doba dana prenuše ga čudni zvuci koji mu se učiniše poznatim, ali se nije mogao setiti iz kog su foldera. Taman kad je pomislio da ih zaboravi začu se vika i neki glasovi koji mu govore da otvori vrata. Nesigurnog koraka pođe prema ulaznim vratima i otvori ih. Ugleda nekoliko ljudi sa čudnim izrazima na licu. Uguraše ga u stan, sve vreme nešto govoreći. Do njega dopiraše reči koje dugo nije čuo - poplava, stan, cevi, majstor, komšija... Sve je to u njegove uši ulazilo kao nepovezana celina, pa je ćutao i nepomično stajao što je te ljude još više razljutilo, pa počeše da ga hvataju za ruke i drmaju, da mu se unose u lice i sevaju na njega očima. I jedino što je mogao da odgovori bilo je "shut down" u njegovim mislima, jer nije bio siguran kako da kaže, jer dugo nije sa ljudima razgovarao. Ne znajući šta da uradi, poče polako da se udaljava od te razjarene mase koja je nešto petljala po njegovom kupatilu i naiđe na nepoznate hodnike, vrata, stepenice... I onda ga zaslepi jako svetlo te mu se vid na trenutak izgubi. U panici se uhvati rukama za oči i zatetura. Tada oseti kako staje na nešto i kako tone i udara u nešto tvrdo. Skloni ruke sa očiju i ugleda veliko plavetnilo i neku ženu koja se naginje nad njega i miče usnama. Lagano se uspravi. Video je da sedi na nečem zelenom i da je pred njim žena, punija , sa šeširom i pričom o neopreznim ljudima, nesklonjenim skelama, alatu, o ljudima koji ništa ne vide od kose i brade i o vremenu koje je nekada bilo bolje i lepše, nekada kada je ona bila mlada i ispravna. Tada on ustade i osvrćući se oko sebe ugleda nepoznat prostor, nepoznate zgrade i oseti se izgubljen u svetu koji ne poznaje, sa ljudima o kojima ne zna ništa i sa kojima je zaboravio da razgovara. A njegova spisateljica je pričala, pričala... U tom kratkom vremenu čuo je više reči nego svih desetak godina unazad. Neki glas u njemu je vrištao "delete", "delete" i odjedanput kroz talog svih proteklih godina do njega dopre slika, sećanje na dan kada je dobio kompjuter i reči čoveka koji mu ga je doneo - samo nemoj po njemu udarati čekićem i sve će biti u redu - i on u magnovenju dohvati neku alatku i poče da udara, udara, udara... I kad dođe sebi vide da sedi na zemlji i neko telo, crveno kraj njega i neke ljude u plavom i belom... I ništa mu ne bi jasno.

Autor biljanak, 18 Novembar 2011 20:48 | Generalna | Dodaj komentar (10) | Permalink | Trekbekovi (0)

Oglas (istinita priča)

Traži se M. (T.) K., rođena 1872. ili 1875. godine. Zbog uveravanja ......... vlasti da je moja prababa živa ( a oni su uvek dobro obavešteni) molim sve ljude dobre volje da mi pomognu. Poslednji put je viđena u logoru ..... ........, četrdesetih godina prošlog veka. Pretpostavljam da je uspela pobeći, pa se sada krije verujući da Drugi rat još uvek traje. Zato apelujem na sve šumare, izletnike i osobe kojima je zavlačenje po skrovitim mestima omiljeno - OBRATITE PAŽNJU. Ne znam šta je imala na sebi od garderobe, ali sada ima preko 130 godina, pa mislim da prepoznavanje neće biti problem. Draga prababa! Ako si naučila da čitaš, ili na neki drugi način saznaš za ovo, molim te, javi se. Hitno je. Slobodno se vrati u svoj topli dom. Drugi rat je odavno završen.

Autor biljanak, 16 Novembar 2011 21:01 | Generalna | Dodaj komentar (16) | Permalink | Trekbekovi (0)

Slobodno vreme (drugi deo)

08 min - razmišljam o praznom stomaku. Da li da nešto skuvam ili da nešto namažem? S jedne strane, ne može čovek da živi na suvoj hrani, a opet, s druge strane, kuvanje je gubitak vremena jer ako se pogleda krajnji rezultat je poražavajući: uložite vreme, maštu, pare, pojedete pa se ništa ne vidi, a mirisi nisu baš prijatni. Jedino, možda, sećanje. Ali zaposlen čovek nema puno vremena da bude dokon i seća se. O, da. Vidim da mi se ne kuva. 06 min - ipak se odlučujem za pomoć. Uzimam neke kulinarske časopise, koji mi inače skupljaju prašinu, i listam u potrazi za spasom. Treba mi nešto jednostavno, brzo, dopadljivo i od sastojaka koje imam u kući. Čini mi se da salata od krompira sa mesom nije loša. 60 min - pripremam, kuvam. 07 min - čekam da se ohladi, postavljam sto. 10 min - jedem. Nije loše s obzirom da to prvi put radim. 01 min - sedim za stolom, da malo predahnem. 04 min - domaćica u meni savesno me opominje da je sad na redu pranje suđa (ženski poslovi su "izuzetno maštoviti"). 05 min - kuvam kafu i pijem lagano. 03 sek - sinu mi da sam videla neku poštu u sandučiću. 02 min - silazim, otključavam sanduče i doživim strujni udar. Uh, baš mi je slabo uzemljenje! 01 min - dilema. Da li da platim sad ili kasnije? Možda je bolje sad dok imam para, a i vrlina mi je što sam građanin uzorni. 06 min - oblačim se i stižem u poštu. Je l' tu dele nešto za džabe? Baš sam razočarana što vidim toliko uzornih građana. Da ih je manje pre bih došla na red. 07 min - čekam u redu. Više se ne zna ni koliko redova ima, ni ko je u kom redu, ni ko preko reda. Pade mi na pamet da bismo mogli na neki grb staviti "red koji čeka". To nam je nekako postalo zaštitni znak. 01 min - plaćam račun. 05 min - došla kući lakša nego što sam otišla. 30 sek - na vratima čujem kako zvoni telefon. 17 min - pričala sa Marijom. 10 sek - opet zvoni telefon. Baš sam tražena. 03 min - brat mi javlja da će doći sutra popodne sa porodicom. Obradovana sam i zapitana. Šta sad da im pripremim? Neki kolač? Ručak? Švedski sto? Kolač bih mogla odmah ispeći, a ostalo ću videti sutra. 91 min- pripremam i pečem kolač. 06 min - pospremam kuhinju i dovodim sebe u red. 30 min - gledam vesti. Dobro je biti informisan i tu potrebu osećam kao breme. Treba mi malo lepote i dobrote. 02 min - razmišljam o onome što sam čula. Možda bih mogla malo i stan da sredim? 45 min - sređujem stan. Svaka žena koja je domaćica je moderan Sizif. 25 min - perem kosu i tuširam se. Baš mi prija voda. Ima li išta lepše nego kad osetite čistoću? 03 min - pripremam krevet za spavanje. Mogu, valjda, nekad leći ranije. 01 min - uzimam list na koji sam ispisala sve svoje dnevne aktivnosti i čitam. Dok ne zaspim mogla bih razmišljati o upravo pročitanom. Možda sam izabrala loš dan za merenje. Šta je, uostalom slobodno vreme? Ono koje posvetimo sebi ili ono koje poklonimo drugima? Ono u kojem vodimo brigu o svojim osnovnim potrebama ili ono koje provodimo "za svoj groš"? Uopšte nisam sigurna jesam li danas imala slobodno vreme. Ili ono tek dolazi. U snu.

Autor biljanak, 15 Novembar 2011 17:57 | Generalna | Dodaj komentar (26) | Permalink | Trekbekovi (0)

Slobodno vreme (prvi deo)

Želela sm da izračunam koliko slobodnog vremena imam u jednom danu. Da li da započnem sa leganjem ili buđenjem. Čini mi se da leganje označava kraj jednog i početak drugog dana. Da vidimo, dakle. 23.15 - idem da legnem. Kažu da je san lek za lepotu, a pošto malo spavam da li to znači da ću biti manje lepa? Hm!? U svakom slučaju, neću biti više odmorna. 4.15 - zvoni sat. 30 sek - mrtovoljno razmišljam o prisilnom buđenju i ustajanju pre petlova. 45 sek - sedim u krevetu da mi se ne zavrti od naglog ustajanja. 15 min - okupiram kupatilo. Izlazim lepša, ali ne i srećnija. 30 sek - razmišljam šta bih mogla doručkovati. Svega sam se zasitila, a nove ideje mi ne dolaze na pamet. 10 min - mažem dve kriške hleba sa margarinom i pekmezom, žvaćem i razmišljam šta mi je danas činiti. 03 min - ko je izmislio stanove bez spavaćih soba? Svako jutro spremaj posteljinu, nameštaj kauč, zateži prekrivače. 05 min - oblačenje, obuvanje, proveravanje da li je sve u torbi, da li je sve isključeno, zaključavanje vrata, cimanje kvake da proverim da li sam zaključala (jednom ću je odvaliti). 07 min - idem do stanice. Napolju mrak. Pošten svet spava. Da im kukuriknem??? Sve su raskopali, pa moram ići jednu stanicu dalje. Radovi se odvijaju suviše sporo za moj ukus. 15 min - čekala autobus. 20 min - se vozila (sedela). 02 min - prelazim ulicu i idem na stanicu da sačekam drugi autobus. "Radosnim" pogledom ispraćam jedan koji mi beži ispred nosa. 10 min - čekam drug autobus. 15 min - vozim se i sedim. 04 min - dolazim na radno mesto. 8 sati i 15 minuta - zarađujem platu koja mi nije dovoljna. 04 min - idem na stanicu, za danas je gotovo. 01 min - čekam autobus. O, srećo!!! 15 min - se vozim. 02 min - dolazim na drugu stanicu. Grozna gužva. Izgleda da ću opet morati da se posvetim svom duhu i telu. a) besplatna masaža u vidu guranja, naletanja, naleganja i sl. b)besplatno vežbanje - držeći se za šipku vežbam mišiće ruku, a noge vežbam održavajući ravnotežu dok vozač vozi Camel tropy, c) besplatna prezentacija parfema Don Pazuho, d) besplatan kurs za sticanje tolerancije, miroljubivosti i ostalih teško dostižnih osobina. 07 min - čekam autobus. 20 min - se vozim. 03 min - idem do trgovine. Ni sama ne znam šta bih kupila. 08 min - šetam po radnji i očekujem da neka ideja sama iskoči iz rafa i reši me muka. Ma sve čovek mora sam. Trpam u korpu. 04 min - čekam u redu. 01 min - kasirka otkucava, trpam u kesu. 03 min - dolazim kući. 05 min - odlažem torbu, kesu, skidam jaknu, izuvam se i sedam da napravim plan za dalje.

Autor biljanak, 15 Novembar 2011 09:29 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

Manja od krigle piva (drugi deo)

Upitah ga kada ćemo kući. Samo da popije pivo, kaže mi. Gutljaji polako uništavaju piće. Hoćemo li biti sami, pitam se. Da li on to uopšte želi? Kada su oči počele da me bole rekoh da bi trebali krenuti. Digla sam se i obukla jaknu. - I mi ćemo za pet minuta, samo da popijemo pivo. Krigla do pola puna. Moglo bi to brzo da se popije. Moglo bi i da se ostavi. Moglo bi, ali... Izlazim. Ponoćnih šetača je malo. Šetam ulicom i razgledam izloge. Ne odlazim daleko jer mislim da će brzo izaći... Čuju se glasovi... Evo ih... Nisu. Još nekoliko puta prevarih se. Hladno mi je. Kako li izgledam dok lagano šetam ulicom u ovo doba? Da ne živim na periferiji uzela bih taksi i otišla. Ali niko mi nije kriv. Pozvala sam momka koji mi se ne sviđa u izlazak. Jesam li htela sebi dokazati da nisam baksuz tvrda srca? Jesam li htela poverovati da vredi pokušati? Izašli su, a ja sam pružila ruku i zaključala vrata, bacila ključ u mrežu za leptire. Tamo ga, znam, neće tražiti.

Autor biljanak, 13 Novembar 2011 09:40 | Generalna | Dodaj komentar (18) | Permalink | Trekbekovi (0)

Manja od krigle piva (prvi deo)

Odlučila sam da idem na sve ili ništa. Preciznije, da saznam hoće li biti nešto ili ništa. Dosadilo mi je da stalno slušam kako mu se sviđam, da me vodaju na mesta gde će i on biti... I sve tako u nedogled, dok on samo gleda, a ništa ne govori. Kada bih dala takvu primedbu rekli bi da se stidi. Hm? Muškarac u njegovim godinama? Pozvala sam ga u bioskop. Razmišljala sam: posle gledanja komedije bićemo oboje lepo raspoloženi, pa ćemo moći da se opušteno upoznajemo. Pružiću mu priliku da se udvara, daću sebi šansu da osetim leptiriće u stomaku. Po izlasku iz bioskopa, predložio je da odemo "kod našeg društva" u jednu gradsku pivnicu. Pomislih: možemo da provirimo, a posle će valjda hteti da budemo nasamo da pokaže kakav je. Međutim... Ušli smo prvi. Društvo je kasnilo (mada sam mislila da je već tamo). Svi su naručili pivo, a ja, jadna, sok. Pivo mi se ne sviđa. Pred svima velika krigla penušavog pića, u ruci cigareta. Stisnuta uz zid, gledala sam to društvo i osećala se kao "levo smetalo". Ubrzo dim poče da mi grize oči. Krigle su se smenjivale jedna za drugom. Hm, čudno! Ja ne mogu ni vode da popijem toliko za tako kratko vreme. Upitah ga kada ćemo kući.

Autor biljanak, 12 Novembar 2011 18:22 | Generalna | Dodaj komentar (19) | Permalink | Trekbekovi (0)

O sreći

Šta je sreća je pitanje koje ima najviše tačnih odgovora, jer svaki čovek zna šta je za njega sreća (ili misli da zna). Ali također, to je pitanje na koje nikad neće biti dat definitivan odgovor. Kada je moja mama bila mala, sreća je bila ako ne dopadnete neprijatelju u ruke, ne završite u nekom logoru, ne umrete od gladi i bežanja. Kada sam ja bila mala, sreća je bila sreća je bila kada su roditelji uzimali kredite da naprave porodičnu kuću, kada su donosili poklone iz Venecije i Trsta.... Sad, kada su moja deca mala, sreća je što nismo poplavljeni, što nemamo trusno tlo pa ni zemljotresi nisu mogući, što nismo uzeli kredit, pa nam kuća otišla na doboš... U proteklih sto godina definicija sreće se često menjala. Male ljudske radosti valjda su ostale iste.

Autor biljanak, 12 Novembar 2011 10:31 | Generalna | Dodaj komentar (11) | Permalink | Trekbekovi (0)

Vrata Evrope

Stigoh pred vrata Evrope i viknuh: "Sezame, otvori se!" Sada me ispituju o četrdeset razbojnika. **** Neću da uđem u Evropu. Volim da virim kroz ključaonicu. **** "Otvorite se rajska vrata!" - pomoli se jedan Srbin. Ubrzo zatim, preseli se u Nebesku Srbiju. **** Stav optimiste: Kucaj i otvoriće ti se! Stav pesimiste: Ne uznosi se! Stav realiste: Neka bude volja tvoja! **** Kada se otvore vrata/ biće nam veća plata,/ život podeljen na/ petsto rata./ Naš veliki tata,/ uz pomoć svog brata,/ deliće nam lekcije/ vrednije od suvog zlata. ****

Autor biljanak, 11 Novembar 2011 10:09 | Generalna | Dodaj komentar (5) | Permalink | Trekbekovi (0)

Beleg

Mica P. je pogledala niz ulicu i ugledala velika i lepa kola kako se približavaju. Brzo je utrčala u kuću da je gosti ne zateknu sa metlom u ruci. Od silnog uzbuđenja su joj se tresle ruke pa nije uspevala da se brzo presvuče i namesti frizuru kakvu je želela. "Konačno ću da ga vidim" - mislila je sa uzbuđenjem kakvo se retko oseća u životu. Nekoliko decenija duga želja i nekoliko godina truda doveli su do ispunjenja njenog sna. Što joj bar deca nisu tu, a i muž je otišao u opštinu. U toj smetenosti počeše prva sećanja da joj naviru. On se rodio dve godine posle nje. Sećala se, kao kroz maglu, nemirnog dečaka sa krupnim očima i neobičnim belegom na čelu, kakav je i sama imala. Po njemu su postali poznati. Ali taj beleg je odredio njihovu sudbinu. Za vreme okupacije, pričala je kasnije njena majka, bio je jedan Nemac koji ih je često zagledao. Verovao je da su obeleženi i predodređeni za nešto veliko. Čak je njihovoj majci predlagao da ih usvoji jer on nema deca, a ona uslova da ih odgaja. Naravno, tako nešto nije dolazilo u obzir. Jednog jutra, majka se vratila bez brata. Nestao je u redu. Nikad ga nisu pronašli. Ubrzo zatim su čuli da je Nemac dobio prekomandu. Tada su mnogi rekli da ga je on odveo. Majka je bila neutešna. Govorila je: "Samo da je živ, pa makar ga i onaj ukrao." I umrla je ne saznavši ništa o sinu. Ali čudan preokret se dogodio ratnih devedesetih. Jednog popodneva, čitajući dnevne novine, Mici se promenio život. Gledala je u sliku ne verujući ni svojim očima, ni svojoj radosti. Članak je govorio o humanitarnoj pomoć koju su plemeniti Nemci skupili i poslali. Na slici njih nekoliko pozira i među njima ON. Beleg na čelu i držanje i izgled koji su je podsetili na oca sa jedne stare, žute fotografije. Nije znala da li da veruje ili ne veruje. I tada kreće potraga. Domišljatošću, upornošću i ko zna kako uspela je da dođe do njega. Pisala mu je duga pisma objašnjavajući, podsećajući i moleći da se vide. Nakon nekog vremena on joj je otpisao. Zabolelo ju je, ali je pokušala da razume njegovu zatečenost, sumnjičavost, nespremnost na saradnju. Pod naletom sestrinske ljubavi i želje, morao je uzmicati. Ona nije popuštala i na kraju je pristao da dođe u posetu. Osećala se kao pobednica. Veselo je zamišljala kako će gostiti njegovu porodicu pravim seoskim specijalitetima, voditi ih u obilaske i pričati priče o porodici i zavičaju. Možda bi i on pomogao da se ova njena deca zaposle kod njega u fabrici i počnu normalno živeti. Vremenom će se zbližiti i postati prava porodica. Iz sećanja je prenu otvaranje kapije koja je svojom škripom uvek slala signale da su gosti na putu. Kroz prozor ugleda visokog, krupnog muškarca i na trenutak se zbuni. Ko je to? A on je već kucao na vrata koja mu otvori žena sa milion pitanja na licu. I odgovori dođoše brzo na lošem srpskom. Da, on je službenik njenog brata koji nije mogao doći jer su ga poslovne obaveze sprečile. Da, doći će, samo da nađe malo vremena. Da, hteo bi i on nju da upozna, ali eto... Evo, za utehu joj šalje snimak svoje porodice. To je specijalno za nju snimano. Drhtavom rukom uze poklon i drhtavom nogom isprati gosta. U ruci joj se zasjaji tanki srebrni krug i sa suzama izmeša pitanje koga će pitati kako se ovo koristi.

Autor biljanak, 10 Novembar 2011 11:09 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Susret

Žarko K. je došao iz malog sela u Beograd, na službu. Kod kuće je ostavio ženu i devojčicu, staru nekoliko meseci. Godine posle Drugog rata nisu donosile blagostanje, pa je sudbina bacala ljude kao seme po božijoj oranici. Grad mu se nije dopadao, više je voleo miris zemlje. Donosio je ljudima lepe ili žalosne vesti i maštao o povratku kući. Negde, usput, je upoznao lepu Micu i mladost se uzburkala. Predstavio se kao zanatlija, zbog boljeg utiska, a ona je njemu rekla da radi u administraciji. Počeli su da se druže - on kao momak, ona kao devojka. Jednog dana je trebao odneti pismo uglednoj i dobrostojećoj poroici. Pokucao je na vrata i začuo sitne ženske korake kako se približavaju. Otvorila mu je kućna pomoćnica. U njoj je prepoznao lepu Micu.

Autor biljanak, 08 Novembar 2011 09:07 | Generalna | Dodaj komentar (11) | Permalink | Trekbekovi (0)

Pred san

Trenutak pre nego što će zaspati, gospodinu Petroviću se učini da čuje neke šumove. Kao da škripi parket ili neko pokušava otvoriti vrata. Nije mogao tačno proceniti, zato se, suočen sa raznim mogućnostima, naglo uspravio u krevetu i, sačekavši da ga prođe vrtoglavica, spustio noge na pod. U mraku napipa papuče i obuje ih na hladna stopala. Oči mu se počeše privikavati na tamu i on oprezno ustade trudeći se da ne napravi ni jedan zvuk. Zatim se pritaji i naćulji uši. Ništa nije mogao ni čuti ni videti. Pomisli kako je bio nepažljiv pa ga je druga strana čula i prikrila se. Na vrhovima prstiju dođe do zida i napipa prekidač. Svetlost se rasu po prostoru i otkri omanju sobu oskudno nameštenu. Nikoga nije bilo. Delimično ohrabren proviri u mračan hodnik. U njemu ugleda dobro poznate siluete. Tapkajući u tami pritisnu prekidač i naglo otvori vrata kupatila. Svetlost se razli i ne bi nikog. Onda dođe do ulaznih vrata i pogleda kroz špijunku. Mrak. Osvetli i predsoblje i odahnu. Za svaki slučaj prodrma kvaku ulaznih vrata. Zaključano. Otvori ormar i razgrne odeću. Ništa. Proveri prozore. Zatvoreni. Ispod kreveta ga dočeka tama. Tek tada oseti da se trese jer se noćna svežina uvukla u staračke kosti. Pomalo oklevajući isključi svetlo i uvuče se u toplu postelju. Dugo mu je trebalo da se zagreje. Do jutra je brojao koliko je ovaca ostalo na planini koju je još kao mladić napustio.

Autor biljanak, 07 Novembar 2011 10:57 | Generalna | Dodaj komentar (31) | Permalink | Trekbekovi (0)

Put do reči

Večeras bih mogla napisati priču o raznim stvarima koje me muče. O snovima, nadama, o onom što nije bilo juče, a sutra ko zna gde će biti. Osećam u sebi, duboko, talase reči koje žele da se rode i pitam se koju obalu da dam, pod kojim skutom da ih grejem. Neće da otkriju svoje lice, žele da slutim, da krenem. Veče je. Vreme kad najbolje vidim put do reči, al' sada ulične svetiljke bez svetlosti prkose nebu. Dok privikavam pogled na tamu, slutnje koračaju ispred da bolje istraže teren, da vide umesto mene. Prizivam retke rime, teme iz ispisanih priča, svoj bol otkopavam i cedim ne bi li neka reč ispala, al sve u meni ćuti i čeka. Nemam nikoga da mu se obratim, da prozre velove moga tela i vidi skrivenu grudvu iz koje bujica vreba. Odmiče noć. Još nada zadnje poglede baca na moje prazne ruke. Nemoćna stojim, ne zborim. Večeras moje reči ćute.

Autor biljanak, 06 Novembar 2011 10:28 | Generalna | Dodaj komentar (27) | Permalink | Trekbekovi (0)

Konj

Dogovorili sam se da se nađemo "kod konja", u šest. Ne volim da kasnim i zato uvek krenem ranije. Za svaki slučaj. Dolazim na vreme, okrećem se i ne vidim ga. Kasni. Prošlo je petnaest minuta. Kažu da je to akademsko kašnjenje. Kuca trideseti minut. Pa ne sastajem se, valjda, sa dvostrukim akademikom. Posle sat vremena moj bes ključa. Odlazim kući. Zvoni telefon. Počinje žučno objašnjavanje. Čekao me je i ja sam čekao njega. On kod repa, ja kod glave. Nismo se dogovorili šta je na konju važnije. P.S. Osnovne činjenice sam čula od aktera ove priče, tri-četiri dodatne rečenice su plod moje mašte, a sve se dešavalo u doba kada mobilni nisu bili u upotrebi. Eh.

Autor biljanak, 05 Novembar 2011 15:30 | Generalna | Dodaj komentar (28) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS