This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Jedan Anin dan

Kroz odškrinut prozor ulazio je vazduh protkan mirisom pokošene trave. Svetlost se probijala kroz staklo tražeći nekoga ko će joj se obradovati. Na krevetu, između izgužvane posteljine, provirivala je Anina noga. Njena majka tiho otvori vrata i proviri u sobu. Zatim polako priđe krevetu i sedne na njegov rub. Lagano spusti ruku na kćerkina leđa i počeška je. - Možda bi princeza mogla jedno jutro ustati i pre dvanaest sati - tiho zapevuši, a onda nastavi da priča - jer ako se devojka do podneva ne probudi pretvoriće u bledu senku koju ni jedan prince neće hteti i onda... - Eeeeee.... Baš si me našla. Je l' moraš odmah da mi pokvariš jutro? - Nije jutro. Sad će podne. - Dobro, dobro. Dva jaja na oko. Ajd' požuri. Majka ustade vrteći glavom i izađe. Ana jednom rukom zbaci pokrivač i izroni u novi dan. Mrzovoljnog pogleda, koji je ispisivao novu stranicu nezadovoljstva u njenom životu, upilji se u jednu tačku. Pokušala je da se seti sna, ali nije bila sigurna da li je sanjala. Uostalom, sećanja joj postaju sve nepouzdaniji prijatelji. Ona gubi sećanja i nju gube iz sećanja. Zamršen filozofski proces se počeo odvijati u njenoj glavi i ona ga preseče jednim pogledom na vrata. Majka je donosila doručak. - Znaš, nisam ja služavka. Samo imam previše razumevanja za tvoju situaciju. Ja bih drugačije da sam na tvom mestu. Majčine reči su propadale u živo blato Aninog jutra. - E, ne mogu sad da mislim. Gladna sam i umorna... Zatim se udobno namesti i stavi tacnu sa doručkom na stomak. Jedući, razgledala je novine sa televizijskim programom. Za petnaestak minuta je počinjala repriza serije čiji je kraj juče propustila jer ju je san prevario. Na brzinu završi sa jelom, ode u kupatilo da se umije i obuče, a onda zauzme najbolje mesto u svom sadašnjem životu - udobnu plavu fotelju. Emocije su počele da se bude i ona oseti kako joj život pulsira sve jače. Uživljavajući se u sudbine serijskih junaka osećala je kako uzbudljiv može biti ovaj svet. Sve krenu svojim tokom. Nove epizode, novi doživljaji, nova uzbuđenja. Saosećanje, osuda, podrška, cela parada ljudskih emocija. U pauzi između dve serije iskoristila bi priliku da ruča, napije se vode, progovori nekoliko rečenica. I onda nazad u nove avanture. Sunce se umorno spuštalo mašući crvenim odsjajem mladom mesecu. Smiraj se neprimetno širio. Ana se, pomalo umorna od borbe protiv zla i nepravde i iscrpljena snažnim emocijama, polako protezala u fotelji i s vremena na vreme zevala. Ignorisala je poglede zvezda koje su je već mesecima zabrinuto posmatrale. Njihov sjaj nije bio doboljan da privuku pažnju. Kada se završio zadnji kadar zadnje serije koju je pratila, Ana zatvori oči i osta tako nekoliko trenutaka. Onda ih otvori, nekoliko puta zatrepta i ubedi sebe kako joj se opet pričinilo da se neka izmaglica stvara pred očima. Ustade i krenu prema kupatilu, a onda zasta, kao da nešto razmišlja i naglo promeni pravac te se zaputi u svoju sobu. Mrzelo ju je da se istušira kada se već nije nešto preterano oznojila i isprljala. Zatim se, zadovoljna što je bila na strani pravde i pomalo zabrinuta zbog sudbine svojih televizijskih prijatlja, opruži na krevetu i pokuša da zaspi snom pravednika.

Autor biljanak, 15 Decembar 2011 22:22 | Generalna | Dodaj komentar (17) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS