This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Kako sam počela

Reči izazvaše sećanja... Priča o tome kako sam ušla u pesnički život ove zemlje mogla bi da ima naslov "šta zna dete sa sela". Pisala sam pesme, htela sam da vidim vrede li nešto, da čujem tuđa mišljenja, objavim knjigu... A nisam nikog poznavala i nisam znala kome da se obratim. I sada sledi potvrda čuvenog "ko zna zašto je to dobro". Verujem da nijedna mlada devojka ne voli kada joj se udvara deda. Ali pošto sam fina ja sam se pravila naivna, a on nikada nije prešao granicu nepristojnosti. Jednog dana doneo mi je na poklon zbirku pesama neke pesnikinje. U njenoj biografiji je, između ostalog, pisalo da je član izvesnog književnog kluba. Aha! I odmah poneta pesničkim krilima ja odlučim da pronađem taj klub. Dobro se sećam pošte i telefonske govornice u koju sam ušla da bih saznala (hehe) broj telefona i adresu tog kluba. Naravno, ne saznah ništa. U Udruženju književnika bi morali da znaju to, pomislim i uz velike i široke stepenice se popeh do jedne kancelarije. Tu me dočeka čovek sa bradom, pročita par pesama koje sam donela. Reče mi da imam talenta i da će mi nekoliko pesama objaviti u časopisu koji on izdaje. Eh, posrećilo mi se, pomislim razdragano. Obletala sam kisoke tražeći njegov časopis i posle nekog vremena kupim ga, ali bez mojih pesama u njemu. Razočarana ponovo se uputih u Udruženje, ovaj put kod sekretarica. Ispričam joj moju muku. I ona mi reče kako su se ranije na tom i tom mestu okupljali pesnici pa da pokušam. Hvala lepo. Odoh tamo u januaru, baš kada su pravili pauzu. Ajde, de. Sačekam ja i odem opet. Uđem u lepu salu, sa slikama na svakom zidu. Vidim neke ljude koji su sedeli za prvim stolom,pozdravim ih i sednem odmah do njih. Ne znam šta da očekujem ni šta će da bude. Sedim i čekam. Ljudi dolaze, pozdravljaju se, sedaju. Vidim svi se poznaju, samo ja upala niotkuda. Tada ustade jedan oniži čovek sa brkovima i crnim očima. Pozdravi sve prisutne, kaže nekoliko reči. Spomenu i mene kao novo lice u klubu. Ustanem, pozdravim ih i predstavim se. Dobih odobrenje da pročitam nekoliko pesama. A ponela sam nekoliko kratkih pesama ispisanih na papiru iako sam ih znala i napamet. Ustanem ja, a mrak mi se spusti pred oči. Ni da beknem. Nađoh nekako onaj papirić da se podsetim. Reči krenuše. Videh da onaj brka sa odobravanjem klima glavom pa mi bi lakše. I eto tako, nađoh svoj klub, u njemu neke divne ljude i prijatelje, dobih i neke nagrade. Za prvu knjigu pomogao mi je onaj brka, ispostavilo se da je bio predsednik Kluba i jedan drugi mršavi ispijeni čovek čiju su reč svi slušali. Brka je bio recenzent moje prve knjige. Nije hteo da mi naplati svoju recenziju iako je to bilo uobičajeno. Mnogo godina kasnije, jedan mladić mi je tražio da napišem recenziju za njegovu knjigu. Nismo se poznavali, ali to nije bitno. Napisala sam od srca i besplatno jer tako postaje dragocenije. Važno je pružiti ruku onom ko pravi prvi korak.

Autor biljanak, 05 Oktobar 2011 15:32 | Generalna | Dodaj komentar (21) | Permalink | Trekbekovi (0)

Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS